Пише: Зоран Арацки
"БИЈАШЕ висок, здрав, лијеп човек `без фелера`... Румен, рано сијед, сијерих очију, бркат, дугуљастих образа, правилног, мало завијеног носа, крупних обрва, високог, бијелог чела. У говору је `врскао`; имао је потежи језик. Крупан глас, ситни кораци, тип старог гарсона, интелектуалног бећара. Само гологлав у оној бујној као грива слободној коси, издаваше се на први поглед артист и интелектуалац."
Овим речима описивао је Стевана Сремца (1855-1906), једног од најпознатијих српских књижевних реалиста, његов савременик и пријатељ из београдских дана Антун Густав Матош.
Нјегов блиски пријатељ из Ниша - Калча ловджија, чији је лик тако успешно сместио у своје најпознатије дело "Ивкову славу", имао је нешто другачији опис:
"Обука једно капуче, т`начко, једне кратке панталоне - личеше на рибу вретенарку."
Управо између ова два контрасна описа може да се смести један поприлично богати и разноврсни живот Стевана Сремца, рођеног пре тачно 150 година, човека који је оставио неизбрисив траг у српској књижевности.
Рођен и одгајан у Бачкој, у средини која је одисала господственошћу, попримио је многе од манира који су одликовали тадашње европејске средине. Међутим, како је златне године свог живота провео на српском, тек ослобођеном, југу није успео да се одупре оној исконској лепоти старог начина живота, већ јој се у потпуности препустио и маниром врсног приповедача претопио је у своје многобројне приповетке, од којих су неке, "Ивкова слава", "Зона Замфирова", и "Ибиш ага", и данас веома актуелне и радо примљене. Живео је у бурним временима, а уздисао за прошлошћу.
По рођењу Војвођанин, из Сенте, Сремац је највећи део свог живота провео у Србији. Најдуже је живео у Београду, где је завршио гимназију и Велику школу на којој је дипломирао на историји (1878. год), потом је једанаест година провео у Нишу и око две године у Пироту, да би се вратио у Београд 1892, и до смрти био професор гимназије. У својим делима приказао је све три средине у којима је живео: војвођанску, нишку и београдско-србијанску.
Формиран под утицајем свог ујака Јована Ђорђевића, писца државне химне ондашње Србије "Боже правде", истакнутог националног радника, оснивача Народног позоришта у Београду и конзервативног политичара, Сремац је био изразити традиционалиста, конзервативац и антидемократа у политици, противник Светозара Марковића и радикала, ватрени присталица монархије и режима краља Милана. Са симпатијама је писао о појавама, људима и обичајима који носе обележје старинског, патријархалног.
Јован Деретић у "Краткој историји српске књижевности" тврди да је Сремац "такав живот нашао у малом свету војвођанског села, који је с много топлог хумора и лиризма описао у свом главном делу, роману "Поп Ћира и поп Спира", да га је "нашао такође у старобалканско-оријенталном амбијенту Ниша из прве деценије после ослобођења, оног Ниша који је обасјао својим ведрим, лирским хумором у делима "Ивкова слава", "Зона Замфирова" и "Ибиш-ага". Модерна Србија у коју су продирали европејски дух и западњачки начин живота била му је далека, па чак и мрска. Нју је приказао у делима "Вукадин", "Луминација на селу" и другим. Са симпатијама је гледао једино на периферију Београда, на ситне трговце и занатлије о којима је са благим хумором говорио у приповеткама "Чича Јордан", "Кир Герас", "Бури и Енглези" и другим.
Сви се слажу да је Сремац био изузетно даровит посматрач живота и људи, њихових навика и страсти, врлина и мана. У књижевности се појавио у време духовног и политичког превирања у земљи, у време формирања политичких странака и партијске борбе за власт. У том вртлогу многи се нису снашли, али је Сремац дошавши у нову средину, где се међусобно боре старо и ново доба, посматрао људе и њихову страсну трку, и то са великим симпатијама пренео у своја дела. У његовој благој души стално су се о првенство отимали добар Србин и добар човек, а у раду добар историчар и добар хуморист.

ЖИВОТ ЈЕ ТЕМА
СРЕМАЦ је веома мало измишљао. Нјегови су ликови и фабуле позајмљивани директно из живота. Неки су насликани толико животно да су постали симбол, појам и оличење низа друштвених појава и типова.
- Што да измишљам теме када их сам живот у изобиљу нуди, и људе, кад их посве дневно посматрам по улицама и каванама - говорио је Сремац.

(Наставиће се)