Пише: Д. Стојаковић

У рату у Босни и Херцеговини почињени су стравични злочини. Нјих су чинили припадници сва три народа, баш као што су жртве припадници све три стране. Не желећи да оспоравамо ниједан злочин нити да процењујемо који је већи и тежи, објављујемо серију текстова о етнички мотивисаним злочинима над Србима у Сарајеву и БиХ, које су починили припадници Армије БиХ, полицијске јединице, муджахедини и паравојне снаге.

Према још непотпуним, али поузданим статистикама, око 20.000 Срба из БиХ су жртве ратних злочина, а половина тог броја је убијена. Сви ови злочини су истражени и поднесене су пријаве против починилаца. Иако је од неких злочина прошло и више од 13 година, ни босанскохерцеговачко, али ни хашко тужилаштво није процесуисало ниједан случај.

Први етнички мотивисан злочин у БиХ догодио се 1. марта 1992. године, када је испред старе православне цркве на Башчаршији убијен сват Никола Гардовић. Цео случај је прилично јасан. Постоје изјаве сведока тог злочина, као и видео-касета целог догађаја. Иако су починиоци познати, суђење пред Кантоналним судом у Сарајеву почело је тек пре неколико дана, а првооптужени Рамиз Делалић Ћело слободно се креће сарајевским улицама.
Тог 1. марта, у 14.30, у цркви Светог преображења у Новом Сарајеву обављено је венчање Милана Гардовића и Дијане Тамбур. Свадбени ручак је био организован у Дому Текле, старе православне цркве на Башчаршији. После венчања, око стотину сватова у аутомобилској колони од петнаестак аутомобила упутили су се у Дом удаљен око седам километара. Пошто испред старе цркве не постоји паркинг, колона је стала на 150-200 метара даље - код Већнице, где су остављени аутомобили, а сватови су пошли пешке према Дому.

ПРЕМА сведочењима сватова и очевидаца из пешачке зоне на Башчаршији, сватовима је пришао бели "голф" са четворицом младића, међу којима је био и познати сарајевски криминалац Ћело. Ти људи су изашли из возила и покушали да барјактарима одузму српске заставе. Дошло је до комешања, после чега су двојица младића запуцала и ранила Раденка Мировића и Николу Гардовића, који је преминуо неколико минута касније у колима Хитне помоћи.
Судећи по сведочењу рањеног Мировића, емоције у Сарајеву тих дана су биле врло јаке, јер се одржавао референдум за самосталну БиХ, који су бојкотовали Срби.

- Пошто сам паркирао ауто код Већнице, чуо сам четири-пет хитаца испаљених из пиштоља. На удаљености од 25 метара од мене налазили су се барјактари Драган Гардовић и Душко Раковић. Видео сам како се заставе љуљају и пошао сам да видим о чему се ради, али ми се испречила једна наоружана особа која ме је прислонила уз оближњи зид и уперила ми пиштољ у груди. Потом је дошла још једна особа која је, такође, уперила пиштољ у моје груди. У непосредној близини налазио се мој таст и младожењин отац Никола Гардовић, који је с пљоском у руци пришао и замолио нападаче: "Немојте да ми кварите весеље." Истог тренутка један од нападача је испалио четири хица у моје ноге. Једним зрном сам погођен у десну ногу у пределу скочног зглоба. Други нападач је пуцао у Николу, који је погођен с десне стране, у пределу бубрега, после чега је пао. После пуцњаве тројица младића су побегла.

Осим Делалића, који је касније у телевизијској емисији признао да је убио Гардовића, сведоци су препознали Суада Шабановића из Зворника и Мухамеда Швракића из Сарајева. Како "Новости" ексклузивно сазнају, Делалић није убио Николу Гардовића, већ је тај злочин починио Мухамед Швракић, син оснивача "Зелених беретки" Емина Швракића. Делалић је прихватио да преузме одговорност на себе и према нашим сазнањима до данас наплаћује рекет од породице Швракић како не би проговорио. Ипак, Мухамед Швракић се после овог злочина хвалио да је он "муслимански Гаврило Принцип", о чему постоје изјаве и докази.

ЦЕО злочин је снимљен видео-камером, а касета је умножена и данас се налази у поседу сарајевске полиције и кантоналног тужилаштва. На траци се јасно види злочин, а постоје и изјаве великог броја сведока. Цео случај је једноставно решити, а зашто то није учињено ни после 13 година - питање је које многи сарајевски Срби постављају.

У сведочењу рањеног Мировића постоји још неколико важних детаља:

- Исте ноћи позвао сам телефоном кума Б. П., који живи у САД у Лос Анђелесу. Он ми је рекао да је непосредно пре мог позива у телевизијским вестима чуо да су Срби напали муслиманске сватове у Сарајеву и да је неки Србин убио неког муслиманског свата. Према његовим речима и остала средства информисања у САД су пренела овакву информацију. Сутрадан сам отишао у Хитну помоћ ради примања тетануса. Том приликом један од лекара ми је рекао да је око 15 минута пре оружаног напада на сватове и убиства Николе Гардовића била потражња за колима Хитне помоћи на Башчаршији.

И заиста, само минут после злочина на Башчаршији појавила су се и кола Хитне помоћи. Сватови сведоче да су се убрзо појавили и страни новинари. Према сведочењу свата Ј. Г. брзина доласка новинара навела га је на размишљање да је инцидент инсцениран. Овај сведок је још напоменуо да је на место злочина дошао извесни Сенад Швракић (рођени брат Мухамеда, који је починио убиство) у маскирној униформи.

- Тај човек се понашао насилнички, рукама је разгртао присутне и газио по траговима крви и чаурама. Када сам га упозорио да не гази по траговима, реаговао је речима: "Мајку вам ј.... српску, све вас треба побити", па је репетирао пушку и уперио је у мене, а двојица униформисаних полицајаца су на опште изненађење почеле да смирују мене. Потом су пришле још неке особе у маскирним униформама и покушале да га смире, а он ми је још прстом запретио и поручио: "Све ћемо вас побити!" Тек касније сам сазнао да је реч о Сенаду Швракићу.

После овог злочина, породица Гардовић морала је да се исели из Сарајева. Један син и супруга покојног Николе избегли су у источну Републику Српску, где и данас живе. Ћерка и зет су, такође, у источном делу РС. Други син Милан, на чијој свадби је почињен злочин, иселио се заједно са супругом у Шведску, а трећи син сада живи и ради као свештеник у околини Чачка.

КРОЗ какву тортуру су пролазили сарајевски Срби говори и сведочење чланова породице М. са Кошевског брда. Реч је о интелектуалцима, који су само због свог хришћанског имена и презимена прошли стравичну тортуру. Муж је био у вишедневном заточеништву у "дивљим" затворима, где је брутално испребијан до те мере да га чланови породице нису препознали када се вратио кући. Нјегова супруга је, такође, била у затворима где је мучена и вишеструко силована, као и ћерка која је остала у стану.

Б. М. је био глава угледне петочлане породице, отац троје деце, од којих су двоје на почетку рата отишли у Београд. Радио је у пошти, имао трособан стан на Кошевском брду, гаражу, "пежо 404" и имао један солидан живот. На почетку рата, тачније 8. маја 1992. године, око 23.30, у његов стан је упала група наоружаних муслимана, међу којима је познавао двојицу младића пријатеља његовог сина.

- Одвели су ме у школу "Фрањо Клуз" и краће време ме задржали у једној просторији где су ми нудили неки напитак да попијем, што сам одбио - сведочи Н. М. - Увели су ме у просторију у којој је био већи број наоружаних муслимана, а на једном столу је лежала нага жена коју не познајем, а коју су непрекидно тукли мушкарац и жена са дугом косом, употребљавајући нешто попут бича. Због лошег светла ликове нисам могао разазнати, а ту су ме везали и одвели у другу просторију у којој се налазила супруга М. Ч., економисте у представништву крагујевачке "Заставе", који су становали у мојој улици. Била је претучена и поцепане одеће. Питали су је да ли сам им ја донео пушку на кућни праг. Рекла је да нисам и наставили су да је туку.

- Потом су ме одвели у неку подрумску просторију веома слабо осветљену у коју је ушло пет-шест наоружаних људи. Један је пришао иза мојих леђа, тело пушке ми је прислонио у пределу гркљана и по грлу ме ударао пушком. Други је стао испред мене и снажно ме ударао кундаком по лицу и глави. Од ових удараца, пао сам у несвест и када сам дошао себи, имао сам утисак да се налазим напољу. Поред мене се нашао још један испребијани човек, а око нас су викали да нас треба водити на стрељање. Тако везане и претучене су нас натоварили на камион отворене каросерије, поставивши нас потрбушке. Један ми је сео на леђа, други на ноге, истовремено ухвативши ме за косу ударао је мојим лицем о под. Исто су радили и другом човеку. Успут су говорили да ће нас побити, а наше жене силовати, јер је у рату све дозвољено.

ТОРТУРА У ПОДРУМУ

НЕСРЕЋНИ Б. М. се тада поново онесвестио, а пробудио се у подрумској просторији у којој су га свукли голог. Ту је било још шест ухапшених Срба, који су били везани и потпуно премлаћени. За њих су тврдили да су, наводно, снајперисти са Алипашиног поља. Међу њима се налазио и М. Ч. (чија је супруга мучена у школи). На поду ове просторије су се налазили картони у води од пет центиметара. Каже да се не сећа колико је провео у овим просторијама. Редовно је тучен и малтретиран, а присиљаван је да потпише изјаве признања да је наводно организовао диверзију у пошти. Сведочи да су у иживљавањима предњачили извесни Рефо, Бесим, Ратко, Нурудин...

(НАСТАВЛјА СЕ)