Пише: Драган Р. Аћимовић
ПРИ крају ручка, упита ме Црњански:
- Нећете се љутити ако вас нешто упитам?
- Како бих?
- Тако, људски... Ја распродајем неке моје ствари. Шта би вас од тога интересовало: бибелотс, халбес, иконе?
- Иконе да. Остало не.
Он изнесе две иконе од којих је једна сасвим поцрнела, изједена од црва, мало се шта на њој распознаје. Друга представља Исуса окруженог двема фигурама: с леве стране једна женска, а с друге једна мушка. Композиција је изванредна, издалека оставља утисак орла с јаким, великим крилима. Потамнела је, али јој блиста златно позађе.
- Ово је икона с Крфа, из шеснаестог века. О њој се веома ласкаво изразио др Влада Петковић. Чувам је већ тридесет година.
Погодимо се овако: Ја ћу слику понети са собом и проценити је у Паризу. Сада остављам десет фунти, у случају да сам купац. Ако је продам, остатак ћу му послати. Црњански би био задовољан ако би добио нешто око 40 фунти.
- Овде кажу да не вреди више од пет фунти, немају интерес за византијске иконе.
Мени икона стварно не треба, јер нисам колекционар. Да је икона светог Николе узео бих је ради одржања традиције: Св. Никола је моја крсна слава.
Пошто смо се договорили око иконе, Црњански тад извади из хрпе докумената један коверат и пружи ми га:
- Ово прочитајте у авиону.
Госпођа Вида устаде са столице, очи јој се сјаје:
- Прочитај нам сад, овде... хајде...
Црњански остаде упоран:
- Не... то прочитајте у авиону. Сад ћемо направити овај аранжман: ако вам се свиђа поема која се зове "Ламент над Београдом", штампајте је највише у 50 примерака... Ако хоћете да платим, реците ми шта кошта... Ако не, поделићемо издање на два дела, па сваки нека чини што хоће са својим делом.
ЈОШ нисам отворио свежањ, а заголицан оним одушевљењем госпође Црњански, хтедох му затражити да прочита песму но предомислих се: он мора да има неки разлог кад неће да је гласно чита. ( - А тако лепо чита - рече госпођа Црњански.) Ја одговорим:
- И без прочитавања усвајам предлог. Издаћу што лепше знам и умем, и послаћу вам половину издања. Тако вас то неће коштати ништа.
- Само хоћу да пошаљем некима у Београд - рече Црњански - и то у одређеном моменту. А дотле да нико ништа не зна... Кроз прозор сумрак, иако смо само у три сата по подне. Испијамо последње чаше. Спремамо се. Узбуђени смо. Госпођа Црњански плаче. Ја јој с дубоким поштовањем љубим руку. Онда се она љуби са Роксандом. Ја се поздрављам са Црњанским срдачним стиском руке. Онда се он поздравља са Роксандом, потапше је по рамену и потом загрли: - Е, да сам само једно двадесет година млађи, не би то испало само овако...
Сузе и смех.
Покупимо се, Роксанда и ја, навикли већ на одласке од добрих пријатеља, знамо да је нашем европском путовању скоро крај и ваља натраг у Африку. Ко зна кад ћемо опет видети господина и госпођу Црњански.

Тек на броду, између Довера и Калеа, у топлој кабини, узех да читам "Ламент". Одмах осетих два различита тона у поеми, а она ми се указа, разграната и сва хрлећи увис, као готска катедрала.
Тада разумех смисао неких разговора са Црњанским у Лондону. Он се враћа у отаджбину. Емиграција га није разумела, нити подржала, док је издржавала низ особа које ће нестати у историји. Емиграција није заслужила да Црњански с њом буде. Шта оно рече Данте о егзилу? И чиме завршава?
"Начини странку за себе самог."

АУТОР
ДРАГАН Р. Аћимовић (Јагодина 1914 - Јоханесбург 1986), новинар, песник, преводилац, путописац и издавач, оставио је иза себе десетак плакета поезије, те неколико свезака есејистичке и приповедне прозе: "За седму уметност", Библиотека "Нови филм", Београд, 1938.
В. Рашчанин (псеудоним), "Лирика најмлађих", књижевна расправа, Београд, "Нови хоризонти", 1939... "Са Црњанским у Лонодону 1961", Минхен 1979.

(КРАЈ)