Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
ЈА сам прошле ноћи говорио пред члановима "Наше речи" и "Ослобођења". Говорио је и Гена Јуришић веома интересантно о Канади. О Америци је рекао, да тамо влада "изборна демократија", да кад једном председник победи на изборима онда је четири године нека врста диктатора.
Црквени дом, као све цркве у емиграцији, има неки стандард. Личи на црквене домове код нас, у провинцији: "Косово", "Сеоба Србаља", "Краљ", "Свети Сава" висе на зидовима.
Дође С. Одмах ме повуче у страну и рече:
- Шта је то с вашим пријатељем?... Овде "клопа" стипендију као емигрант... У Београду "клопа" као позоришни писац... У Аргентини "клопа" као Миланчетов дописник.
Трипут је употребио шатровачку реч "клопа" овај, иначе, образован човек.
Ја му рекох: - Желео бих да и ви "клопате" као Црњански... Ипак ми се чини, по ономе што сам чуо, да боље од њега живите...
И одвојих се.
Црњански ми је причао за тог господина, да има одлично место собара код богатог Мађара, емигранта у Лондону. Он крије тај свој посао, као да је то нешто срамотно. Док сам ја живео у Паризу, и намештао излоге за фирму са парфемима, код мог газде собар је био Миодраг Петровић, из Шапца, наш конзул пре рата. Радити није срамота, срамота је просити.
ПРИ растанку с пријатељима, код станице "Јужни Кенсингтон", приђе ми, поново, поменути господин:
- Да ли бисте били љубазни да ми дате један примерак "Одабраних" стихова Црњанског. То немам у својој библиотеци.
Ту се нађе Чеда Петровић, мој стари друг из шуме, оснивач "Поморавља", који је, док сам се бавио издавањем у Паризу, продавао моје књиге и свеске у Лондону.
- Чедо, имаш ли још који примерак Црњанског?
- Само још један.
- Буди љубазан, па га подај господину.
Јуче и данас без Црњанског.
Ручали смо, Роксанда и ја, са Петјом и Соњом, његовом супругом.
После ручка у италијанском ресторану "Долће вита", у Сохоу, одведе нас Петја да видимо његов нови филм "Топаз", рађен по позоришном комаду Марсела Пањола. То је један приватан биоскоп компаније "Фокс".
Ја случајно овај комад знам добро, јер сам га, као ђак, режирао и играо једну улогу. Сада сам уживао у филмској адаптацији Петје Увалијева који се на платну појављује под именом Пјер Рув. Главну улогу игра Питер Селерс. Продуцент је, званично, брат Анатола де Гринвалда. У ствари, Петја је и продуцент и режисер и писац сценарија.
МОЛИО сам га, опет, да испита могућности о преношењу на платно Црњанскове драме "Конак". Још 1954. о томе смо говорили, али ми се чини да Црњански није био довољно окретан. Малер га је пратио и са његовом верзијом "Лоле Монтез". Идеја је била одлична, али не знамо како је дошло до тога да ју је искористио режисер Макс Офилс, а Црњански остао по страни.
Тачно у девет часова у недељу, 31. децембра 1961, неко закуца на врата: Чеда Петровић дошао да нам прави друштво. Пре рата био је цариник, али никад фарисеј. Упознали смо се у Поморављу и потом сарађивали у четничкој организацији, у емиграцији. Он много зна о нашим политичарима у Лондону, и то није ласкаво.
Чеда нас прати до терминала где смо оставили кофере за авион у пет часова. Попијемо чај са Чедом, поразговарамо још мало, а онда нас он испрати, по вејавици, до Глостер роуда. Успут, нигде таксија. Уђосмо у подземну станицу.
На излазу из станице "Бејсвотер", снег већ покрио кровове кућа и добар део улице, као код нас, у земљи, у јануару. Дан се згрушао, све су светиљке упаљене на улици и по кућама. Пођосмо с муком по снегу. Преко пута куће Црњанског видим да је отворена винарска радња. (Друго енглеско чудо: винарске радње су отворене и недељом, по подне, а све друге затварају се у суботу у подне.) Тамо купим једно бело и једно црно француско вино.
Госпођа Црњански спремила фини ручак: као увод италијанске таљателе, затим пуњене паприке, сир, колаче. Све време ручка Црњански је опет седео на ручки од фотеље. Не пристаје да се мењамо. Нелагодно ми је јер га ценим, поштујем и старији је од мене, али он не попушта.

(НАСТАВЛЈА СЕ)