Пише: Драган Р. Аћимовић
ИШАО сам са Црњанским да купим улазнице за Ковент гарден, 28. децембра 1961. године. Даје се "Сан летње ноћи" од модерног енглеског композитора Бритена. Ићи ће госпођа Црњански са Роксандом. Црњански има да пише за "Економисту" или пак да чува стан. Ја имам пријатељски састанак у Црквеном дому. Говорићемо Гена Јуришић, из Канаде, и ја, „Јужноафриканац“.
Ковент гарден је позоришна зграда за оперске представе, а налази се на месту лондонске централне пијаце. Замислити париску Оперу окружену металним баракама Лес хелеса! Смрди, иако је већ пијаца завршена.
Док шетамо около, Црњански се једном наслони на моју руку и рече једним необично чудним гласом:
- Ово задржите за себе и немојте заборавити. Кад будем умро, у мојој заоставштини наћи ће се један свежањ писама и на њему исписано име Пиа ди Валмарана.
- Смем ли знати ко је та особа?
- Ви ћете то доживети... Пиа ди Валмарана...
Он то рече пригушеним гласом као кад нешто, у сну, долети и одлети, и онај који сања изговори једно име везано за неког, неку, нешто... Ја ућутах, док смо ходали. Па онда рекох:
- Хвала, шер метр, на поверењу. Силазимо према Вајтхолу, куд Црњански одлази на конференцију за штампу. Данас опет носи халбес, као што је то обичај у Лондону за известан слој грађана. Има сиви шал око врата. Извињава се, поново, што не носи кашмир. Није његов стил. Мени је лако, каже, млад сам и туриста. Он одлази на конференцију за штампу. Обукао је и онај бољи, црни капут.
Пролазимо поред споменика Шекспиру и ја замолим да застане не бих ли га снимио. Место је мање угледно од нашег Академског парка у Београду, а споменик Доситеју је лепши и достојнији (Снимак није успео).
ПРОЛАЗИМО поред кафане у коју је залазио глумац Гареик. Зграда је страдала у Другом светском рату, и још није обновљена. Вероватно је таква била кад је Доситеј боравио у Лондону. Преко пута књижара са порнографским књигама и сликама.
- Главни клијенти су морнари и војници - каже Црњански. - Немате појма колико овде има сексуалних манијака. Можда су томе узрок одвојене школе, за младиће и девојке, затим војска и морнарица једне велике империје... Тек, много их је...
Силазимо ка Вајтхолу. Како се приближавамо Сенотафу, Црњански ме заустави:
- Погледајте сада како ће Енглези, господа само, у пролазу поред споменика Незнаном јунаку, скинути шешир и поздравити га.
Одиста, иду према нама у сусрет два джентлмена, с меканим шеширима, разговарају. Кад дођоше до Сенотафа окренуше се к њему, као у војсци кад официр наиђе на почасну стражу, скинуше шешире и, држећи их у рукама, прођоше споменик. Потом покрише главе.
Споменик, речени Сенотаф, један је од најружнијих на свету. У поређењу са Тријумфалним луком у Паризу, или са Мештровићевим храмом на Авали, да је мањих размера, био би споменик крајпуташ.
Занимљиво, обични, мали Енглези (тако претпостављам, мада је ово велики, космополитски град) протрче поред споменика, не скину капу, журе. Господа се заустављају. Они чувају традицију, пук се не брине.
КОД нас је било обрнуто. Колико пута сам видео, кад пролази војска Улицом краља Милана са заставом како сељак застане, скине шајкачу док пролази застава, а такозвана господа зевају, без поштовања. Код нас су господа издала земљу, а сељак је чувао. Код Енглеза господа чувају државу и држе простог човека да не падне у анархију. Бар досад.
Прођемо и ми крај Сенотафа. Питам Црњанског: - Да скинемо капе?
- Јес, сер!
Он скине свој халбес, ја мој мекани зелени шешир, и тако прођемо окренути споменику.

Роксанда и госпођа Црњански биле су сутрадан у Ковент гардену. Роксанда се изненадила како је свет лоше одевен, сала незагрејана. Што се музике тиче, то је нешто модерно, каже она, није по њеном укусу. Госпођа Црњански није већ дуго била у опери, али познаје исту дворану из срећних дана. Каже да када је нека свечана представа, то је одиста гала.

(Наставља се)