Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
НА улазу у Галерију, копије чувених скулптура и слика. Судећи по овом улазу, по унутрашњој архитектури, викторијанској, то пре личи на неку општинску палату или какву стару банку. Међутим, чим се крочи у саму галерију одмах се сазна већ позната истина да је то једна од највећих ризница слика на свету. Ако Лувру одузмемо Малу палату и Галерију, ако изузмемо из Лувра антику, намештај, порцелан, Аполонову галерију, и само останемо на збиркама слика онда ми се чини да је Национална галерија богатија, то јест, разноврснија. Ватикан, на пример, има само италијанске мајсторе. Поред све лепоте Рафаела, посета Ватиканској галерији заборави се после Сикстинске капеле. Лувр има чувену галерију Рубенса, у којој је представљена владавина Марије Медичи, али то није велико сликарство. Оно чиме се Лувр одваја од свих других музеја, јесте четвороугао у Великој галерији, где су "Монализа", "Балтазар Кастиљонски", "Фрања Први" и "Човек с рукавицом". У Лувру је готово неприметан Рембрант.
У Националној галерији богато је холандско сликарство, ту су прерафаелисти, доста мајстора ренесансе, фан Дајк, Хогарт, сасвим мало импресионизма. Рембрантова дворана је импозантна: 19 слика. Два аутопортрета, један кад му је било 34 године, а други кад је већ старац, сличан оном у Лувру. Помно га разгледамо.
Код оног старог Рембранта, чујем монолог Црњанског:
- Долази старост, такав сам већ ја. Куд ићи даље? Повући се у себе самог... Много још нема путовања...
Ту примети да га слушам. Окрену се:
- Видите ли како је одбацио са себе таштину, како се увлачи у своју љуштуру, сав је душа... стари Рембрант...
ДРХТИМ док слушам Црњанског. Јасно ми је да он говори најискреније што може, суочен с приказом старости каква га чека, у коју улази, а зна каква је била Рембрантова. Рубенс амбасадор, као Иво нобеловац. Додуше Црњански нема повериоце као Рембрант, али ни имања. Слушам овај монолог и правим се да не чујем; гледам старог Рембранта који нас скрозира својим тавним погледом, а истовремено гледа у себе. Тонови слике су загасити, сенке на периферији прелазе у светле тонове што су ближе лицу Рембрантовом. А оно рембрантовском светлошћу осветљено, виде се боре на одебљалој кожи, јадне длаке, седе, на брковима, на брадици испод доње усне, а очи крупне. Као да уметник вели: "Све сам видео, чуо, окусио, сад могу да идем"...
Црњански нас враћа у стварност:
- У Амстердаму има 16 Рембранта, у Берлину 27, у Минхену 10, у Лувру, кажу, 29, али изложено је само пет-шест... Ја сам видео све Рембрантове слике у Европи. Једном смо се, Слободан и ја, хвалисали ко их је више видео. Он их је све видео, изузев једне у Дармштату. Тамо сам ишао само да видим Рембранта.
- Е, ту вам скидам капу, господине Црњански - рекао му Слободан.
Провели смо цело поподне у Галерији. О њој би се имало још много писати, али то није сврха ових записа.
Признајем тешко ми је било одвојити се од ове ризнице. У Риму, Паризу, Болоњи, Венецији имао сам више времена. Тако се све види и добро упамти. Али од ове, највише ће остати у сећању Рембрант и Црњански пред њим.
НАПУЛЈ је, четири часа по подне, а потпун мрак. Заостале божићне јелке на Трафалгар скверу светле са хиљаду обојених лампи. Снимам и слика ми, на велико чудо, успева. Тајна фабриканата обојених филмова и мој аматеризам.
Онда ходамо по магли и у мраку. Црњански има састанак у пет часова. Растајемо се на Пикадилију. Роксанда и ја одлазимо код нашег пријатеља Петје Увалијева, који се овде зове Пјер Рув, филмски је продуцент и писац. Петју знам још из 1935, из Бугарске, када сам обилазио Бугарску, као новинар, са нашим студентима. Он врло лепо говори српски, познаје одлично нашу књижевност. Ожењен је једном Швеђанком која говори пет језика. Петја ју је научио да каже бугарски: "Аз сам една идиотка". Она то каже и ми се сви смејемо.
Неко време овај бивши бугарски дипломата живео је од данас до сутра, у Лондону. Ја га знам из тог времена, а сад је успео. Ради са Карлом Понтијем и велики је пријатељ са Софијом Лорен и Виторијем де Сиком. Покушавао сам, преко њега, да нешто урадимо за Црњанског код филмских продуцената, али без успеха. Црњански ми је писао да је у том подухвату осетио неке туђе, чудне прсте.

(НАСТАВЛЈА СЕ)