Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
ЦРНЈАНСКИ нас води на железничку станицу "Царинг крос", једну викторијанску зграду, жућкасту, која би као таква могла да стоји у Москви или Бечу. Улазимо у свечан, бизаран фоаје, пењемо се огромним степеништем, по велуру, сачекују нас гардеробери, потом "метр де хотел", у пратњи два келнера и сомелијера (оног који служи само пиће).
Црњански поручује галантно. Већ је издао налог да почнемо са шампањцем... Ала ће га то стајати!, мислим у себи. Шта му је? Хоће Црњански да је поново саветник за штампу при амбасади.
Лепо ручамо и разговарамо, чак и са келнерима, што је, иначе, у Британији, "шокинг". Са послугом се не разговара. А Французи, и то отмени које сам познавао, сматрају за част да су интимни са шефом келнера, да келнере познају по имену, а са газдом ресторана могу, евентуално, бити "на ти".
Кад смо све то лепо појели и попили, видим ја да ће рачун бити висок, више него што је мислио Црњански, јер он овде свакако није дуго залазио, па, спазивши како се келнер приближава са рачуном на тањиру, дам му знак да га принесе мени, а онда се нагнем ка Црњанском и кажем му, пола у шали, али свакако не и у збиљи: "А сад ће да падне крв балканска ако се умешате..."
- Ви сте луди - рече љуто и даде знак келнеру да њему принесе рачун. Али, ја сам већ прочитао и видео да износи четири фунте и нешто шилинга, па брзо извадим једну новчаницу од пет фунти, и кажем келнеру да остатак задржи.
Изненади се келнер, а Црњански иронично:
- Баш сте луди... Просипате новац по ветру... О томе ће овде да се прича годину дана. Чак ни лордови не остављају више од пет шилинга бакшиша, па не знам колики да је рачун.
А ЈА: - Али, шер метр, ви знате да смо ми Јужноафриканци скоројевићи, и да волимо овим Британцима око нас да покажемо како су пропали. Ево, сад остављамо и Комонвелт.
И ту му испричам следећу причу, популарну у Јужној Африци:
Био у Лондону Ван дер Мерње, личност као што је код нас Лала из Баната. Ишао улицом, кад му се приближи просјак. Ван дер Мерње пружи му један шилинг. Просјак му се најлепше захвали. Ван дер Мерње пође, па се врати. Рече му: - Дајте ми натраг шилинг. - Зашто, ср? - и пружи му га. Ван дер Мерње му сад пружи сребрњак од два и по шилинга. Просјак се поново најлепше захвали. Ван дер Мерње пође, па се врати. Вели: - Вратите ми 2/6. - Зашто, ср? - опет ће просјак. Уто му га врати, а Ван дер Мерње њему сребрњак од пет шилинга. Просјак не може да се начуди: пет шилинга. Он може с тим да руча и вечера. Опет му се најлепше захвали, па га упита: - А зашто то чините, ср? Ван дер Мерње, прави Бур који је патио од Енглеза, рече једноставно: - Не знате колико ми је мило видети Енглеза како проси.
Црњански:
- То и Сремчеву причу "Бури и Енглези" не износите пред Енглезе.


ТЕК кад човек живи са Енглезима може да их упозна и више да их цени, мада не бих рекао и да их заволи. ЛЈубав странаца и Енглеза, ретка је ствар. Кажу да су Шкотланђани искренији, веселији, с њима се може спријатељити. Тако се говори и о Велшанима и Ирцима. Енглези, то је једна мешавина, посебна.
Узмимо нашу посету Националној галерији.
Радни је дан и улаз је бесплатан. У Лувру, то је само недељом и на дан 14. јула (кад нико у музеј не иде). У Ватикану - никад.
Гардероба се свуда плаћа, али у Нациналној галерији не само да је бесплатна, већ стоји натпис на дрвеној табли, исписан златним, калиграфским словима, да је забрањено давати бакшиш. Ту су Енглези употребили глагол "забранити" који ретко истичу. На пример, не пишу "Забрањено је газити траву" већ само "Плиз!" (Молим!).
Фотографске апарате забрањено је уносити у Галерију, као и у друге музеје. Питам Црњанског да ли да оставим свој апарат, доста скупоцен, или да га стрпам у Роксандину ташну?
- Шта вам пада на памет? Можете ставити у гардеробу и дијамантске адиђаре.
Ја остављам апарат код чувара. Рокси, ипак, задржава на себи свој нови мантил од астрагана. Вели: "Да га не сањам". Уосталом, не смета јој да га носи.

(НАСТАВЛЈА СЕ)