Пише: Драган Р. Аћимовић
НЕМА ту шта, чита мисли! Али ко слуша?
Црњански прогута залогај, попи мало вина, па рече:
- Горе, изнад нас, станује један што има везе с титовцима, а доле, испод нас, један други који ради за Енглезе. Овог другог познајете, онај што је срео амалина... Тако нас слушају. Био овде једном један човек из Амбасаде, па се распричао. Ја му кажем: "Будите обазриви, млади човече, слушају вас!" Он то није схватио... После, кад смо се једном нашли, упита ме: "Како то да у Амбасади знају од речи до речи шта сам с вама разговарао?"
Црњански се мистериозно насмеја као да вели: Нема тајни, све се зна, свет је једна велика шпијунска шпиља!
У овом реду идеја: ко треба и због чега да прислушкује Црњанског?
Какав је он политичар или, пак, нека "éминенце грисе"? Шта се у његовом стану може рећи да то представља политичку субверзију за Британце или опасност по режим у земљи? Литерарни разговори, евентуалне јаке дозе цијанкалија које Црњански просипа на непријатеље, то не интересује домаће, ни титовце. Уосталом, Стержевић га може покривати код Енглеза због његових посета Амбасади, а Црњански говори о комунистима доста отворено, у очи, ако не пред људима из земље, а оно пред емигрантима, међу којима такође може бити Титових шпијуна... Зашто би се онда прислушкивао његов стан?
Ја мислим да је то један од комплекса Црњанског који вуче из времена кад је радио за владу и кад је имао прилике да чита поверљиве рапорте, подметања сваке врсте. Једном ми је рекао да му је генерал Симовић откривао највеће тајне. Међу њима и да је заљубљен, изван брака. Чини ми се да му је чак једном писао једно љубавно писмо. У том случају Црњански је био чиновник и треба га разумети, али генерал је био оперетски.
НО, Црњански, све једући, показа опет прстом доле и горе:
- А ја вам кажем да слушају... можда не баш сада, али кад хоће... пазите се...
Црњански верује, такође, да му отварају пошту. Могуће. То раде све полиције на свету. У Паризу пошту "инспицирају" прво хаузмајстори, сви одреда полицијски шпијуни, јер од полиције добијају дозволу за рад; од времена Наполеоновог министра Фоуцхéа.
- Имам ја ваша писма - рече ми једном - има у њима интересантних података. Не брините, све је похрањено на сигурном месту.
Црњански све чува. Рукописе у неким нарочитим кутијама које сакрива између намештаја, било што се боји да се не изгубе у нереду, било да их неко украде. Писци чувају своје рукописе као децу. Црњански држи близу себе цео комплет "Идеја", сва издања, сем "Лирике Итаке", пуно својих фотографија на којима фигурира као млад атлета, негде на Јадрану у костиму за купање, или на Бледу, у скијашком костиму. Забележака има пуно, ја мислим да је то материјал за "Ембахаде".
После сам разумео зашто госпођа и господин Црњански никад не излазе заједно из куће. Увек је неко у соби. Док послужитељи чисте једно од њих се мува около, било у купатилу, или кујни, бајаги. Најзад, почињем да се интересујем за ово и Црњански ми рече:
- Ова кућа припада једној америчкој компанији и у њој станују многи тајни агенти... Ја сам сигуран да, кад им треба, улазе у наш стан. Пробали смо. Изашли смо били, Вида и ја, а пре изласка оставили смо неке ствари на одређена места. Кад смо се вратили, те ствари имале су промењене положаје. Дакле, претурали су...
ОВО последње рече значајно, подвлачећи кажипрстом.
Узмимо да је тако. Онда су вероватно улазили само домаћи агенти, јер администрација, кућепазитељ, слуге, сви су Британци.
- Данас вас ја водим на ручак - рече Црњански.
Пешачимо кроз Лондон и слушамо коментаре Црњанског. Све зна. Зграде, њихове историје, тајне (као да је неки лондонски Прокопије), историје богатства и каријере људи у Британској империји. Код Пикадилија показује нам споменик војводи од Јорка.
- Тај никад ништа није урадио што би заслуживало овај споменик.

(НАСТАВЛЈА СЕ)