Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
НА знам како променисмо тему тек дођосмо поново на Слободана Јовановића.
- Слободан је становао - поче Црњански - у оном викторијанском хотелу годинама с неким старим пензионерима и пензионеркама, углавном бабама. Како су оне знале ко је и шта је био, силно су га респектовале, утолико пре што у један такав скроман хотел никад не би запао један бивши председник владе Велике Британије, па чак ни ректор универзитета. Бабе су биле конзервативке. Збило се то уочи чувених избора године 1945. После вечере, у разговору, упитају бабе Слободана: - Шта мислите, господине први министре, ко ће сутра добити на изборима?
- Лабуристи, нема сумње - одговори Слободан без много размишљања.
Сутрадан, лабуристи су добили изборе. Отад је Слободан за ове бабе био видовит човек.
Али, све те догађаје описаће верније Црњански у својим "Ембахадама" и успоменама. Ја бележим како сам их чуо.
Следује још једна дивна прича о Слободану.
Уђе једног јутра др Јурај Крњевић код Слободана, сав љут.
- Господине предсједниче, ваши чиновници отварају моју пошту. То је скандал! Ја сам потпредсједник југославенске владе. Како се усуђују чинити тако нечега?
Слободан је намах све разумео.
- Господине Крњевићу, дајте ми, молим вас, дванаест сати да обавим истрагу и да казним кривца.
Истрага је утврдила да Крњевићева писма отвара Петар Иванковић, звани Перица Иванковић, стари члан пресбироа. Он не само што је отворио Крњевићево писмо, већ га је примио као препоручено и потписао се као прималац у аманетнику. Слободан позове Перицу на рапорт. Озбиљан, натмурен, поче он:
- Господине Иванковићу, ради се о једној веома важној ствари; судбина југословенске владе зависи од исхода ове афере... Ви сте неодговорно и неовлашћено примили писмо адресовано на господина доктора Јураја Крњевића, потписали аманетну књигу, отворили га, и потом га предали адресанту.
Пера Иванковић, очевидно уплашен, али не и збуњен, упита Слободана:
- Како ви то знате, господине председниче?
- Видео сам и препознао ваш потпис у аманетнику.
Сад Перица промени тон свог лица и од снужденог чиновника претвори се у блаженог грађанина:
- Господине председниче, ово је најсрећнији дан у мом животу...
- ?!?!?!?!?
- Па, ви сте препознали мој рукопис...
Поново италијанска изрека која вели да "ако, чак и није истинито, ипак је лепо нађено". Али је мајсторска, гогољевска.

НА ручку код Црњанског, 27. децембра 1961. године
Цхер Маîтре седи на наслону фотеље и док једе полако, вели због зуба, и ужива у залогајима, прича о свом животу.
Интересантна је историја његовог двобоја са Тадијом Сондермајером. Ја то не бих могао пренети како је то он испричао, са пуно детаља, живо, и са именима мени мање познатим, али остало ми је у сећању оно што је причао о Душану Матићу.
Један од Црњанскових сведока био је Душан Матић. Морали су да иду у Вршац јер двобој је био забрањен у Краљевини Југославији и морао је да буде обављен на југословенско-румунској граници. Било је удешено са среским начелником да уколико неко буде рањен да испадне као да је страдао у току лова.
Црњански и Матић дошли су у Вршац дан раније. Спавали су у истом хотелу, у истој соби. Душан Матић није целе ноћи тренуо, каже Црњански, "док сам ја мирно спавао". Ујутру ме питао: "Па како сте заспали?" "Тако, био сам уморан." Ја све мислим да је код Матића био неки други "проблем". Црњански, тада млад, спортски развијен, мушкарац од главе до пете, а Матић "женски петко". Касније, у Београду, звали су га: тетка Душка.
Као млад човек, Црњански је био кавгаджија. Причао ми је како је већ не знам кога сачекао пред радњом Геце Кона, са чворноватим штапом у руци, и упитао га: "Јесте ли ви поручили да се чувам у Кнез Михаиловој улици...? Нема ту `али`, већ изволите поћи са мном да се обрачунамо на мирнијем месту..."

ХРАБРОСТ
"ИСТИНА", додаје Црњански, био сам храбар зато што је на неколико корачаја даље стајао Јова Ружић, фудбалски судија, грдосија од човека, мој шурак, а с њим и један боксер са шљампавим носем... Дођемо до Ратничког дома и тамо, на малом скверу, окренем се ја нагло и почнем да га тучем. Наиђу жандарми и све нас стрпају у полицију... У кварту, била је субота после подне, гледа нас члан кварта, наш познаник, и смеје се. "Сад, ако се не измирите, мораћу да вас чувам у бувари све до понедељника..., а башка новине... Него, помирите се."
Причао ми је, такође, како су га у Лондону неки зачикавали, а он поручио, мислим једном бившем министру или официру, нека дође у Хајдпарк да се обрачунају.
(НАСТАВЛЈА СЕ)