Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ

ГОСПОЂА Црњански се обрадовала нашем доласку. Баш је цртала моделе својих лутака кад уђосмо. Поседимо с домаћинима још два сата, попијемо чај, а потом хитамо на састанак с нашим бугарским пријатељем Данком Сотировим, спикером на бугарској емисији Би-Би-Сија. Црњански нам објашњава како ћемо к њему отићи, али ми смо већ удесили да идемо са Ненадом Петровићем јер познаје пут.
Занимљиво је зашто госпођа Црњански није тражила британско поданство. Она прима месечну помоћ од 14 фунти, а да је британска поданица то би јој било укинуто, као Црњанском. Ову помоћ дели Удружење слободних грађана Југославије чији је председник и мецена Ване Ивановић, привредник и спортиста. Ја мислим да он финансира "Нашу реч".
Госпођи Црњански дозвољено је да зарађује само 500 фунти годишње. Како своје лутке продаје по великим радњама, уз рачун и новац добија чеком, те тако не може ништа затајити. Кад испуни своју годишњу зараду, мора да престане са радом. И то је нешто што се на Континенту не може замислити: ограничити зараду некоме ко је способан да више заради. То, чак, не раде ни комунисти. Французи, ако нема довољно посла за њихове грађане, одузимају право рада странцима. Међутим, кад некоме већ дају право на рад, не ограничавају зараду!
Црњански нам прича о том чудном односу своје жене и британских власти, под лабуристима углавном, и опет завршава са: „Јес, сер, а шта на то кажете?“
Црњански не престаје да сипа цијанкалијум на своје противнике. Уживање је слушати како слика једног познатог емигранта у Лондону. Да се то сними на филмску пантлику, било би вредно најбољег глумца.
Речени господин био је на служби у породици која се бринула о српским емигрантима. Првог дана дође на посао обучен као енглески джентлмен, са златним дугмадима на рукавима кошуље, са златном навлаком за чачкалицу коју је добио од неког румунског државника. Домаћица примети Црњанском да њен нови секретар, избеглица, изгледа лепше обучен од њених пријатеља, домаћих, који су баш прави джентлмени. Идућег дана наш човек промени одело и све у вези с њим. Трећег дана, такође, и тако све, док једног дана домаћица каже Црњанском да га опомене. "Енглези ће веровати", казала је она, "да су емигранти у тако доброј ситуацији да им помоћ не треба". Црњански скрене пажњу елегантном Србину. "Та-ко!", рече он. Сутрадан се појави у старинском твиду који је свакако купио у некој телалници, са неиспегланим панталонама од кашеа, са кошуљом нешто поцепаном око врата, у старим, изношеним ципелама, али очишћеним. "Недостајале су само поцепане чарапе", примети Црњански. "Било је невероватно видети ову промену у року од 24 часа. Нешто као у позоришту..."
ЈОШ лепшом причом наставља Црњански.
"Кад је пала последња емигрантска влада са Пурићем, појави се високи чиновник и каже лично бившем председнику:
- Господин председник зна врло добро да сам свој посао вршио савесно и одано...
- Тачно је - одговори Пурић.
- Да ли господин председник може нешто да учини за мене: моја кућа у Београду, срушена је у бомбардовању. Да ли бих могао да добијем неки аконто од евентуалне ратне штете?
- Жалим - одговори Пурић, - али ако Немци буду плаћали ратну штету, имаћете право на жалбу. Наша влада то не може да плати. Уосталом: касе су празне.
Нимало збуњен овим хладним одговором, он настави:
- А за мој прековремени рад, зар влада не може одсеком да ми да извесну суму?
- Већ сам вам рекао да су касе празне.
Високи чиновник се поново пресавије:
- Ако господин председник не може да учини ни то, зашто ми бар последњег дана у функцији не учини нешто за што треба само потез пера: да ме унапреди у вишу групу.
- То би било незаконито - одговори Пурић.
Неуморан у пресавијању, чиновник тада пређе из трећег лица једнине у друго лице множине:
- Па добро, господине председниче, дајте ми онда бар једног `Светог Саву`."



ЗУБАР

ЗАТИМ, госпођа Црњански прича нешто са атмосфером "Баскервилског пса".
Црњанског су болели зуби, па се пожали једној старој Енглескињи не би ли га она послала свом зубару. "Како да не?" Оде Црњански једном старијем господину мирног изгледа и замоли га да му прегледа зубе. "Ја ћу тај зуб одмах извадити", рече зубар. "Зар га не можете пломбирати?" - упита Црњански. "Не, морамо га вадити и то - одмах."
- У међувремену - настави Црњански, овај је зубар повадио зубе нашим људима и све их показивао својој старој клијенткињи. Изгледа да ми Срби имамо нарочито рачвасте, барбарске зубе, шта ли...

(НАСТАВЛЈА СЕ)