Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
ЦРНЈАНСКИ нас води у Бонд стрит. Тамо нам показује радњу (имена се више не сећам) у којој је, одмах после рата, радио као књиговођа. То је радња једног лондонског обућара и ташнера, Француза. Интересантна је историја овог запослења. Госпођа Црњански хтела је једном да оправи своје ципеле и кад је почела да тражи крпу, нигде га није могла пронаћи. (Дошавши у Јоханесбург, 1995, једва сам пронашао једног крпу за моје ципеле. После сам се научио да поцепане ципеле бацам. Вероватно тако раде Енглези). Не познавајући Лондон, крене она тако у Бондстритом. У првој обућарској радњи за даме, у којој се говорило француски, замоли она продавачицу, коју је познавала из времена рата, кад је ту могла да купује себи обућу, да јој прими ципеле на оправку. Продавачица се нешто чудила, али ипак прими и, неколико дана касније, врати их оправљене. То је госпођа Црњански поновила више пута. Једном, у разговору са продавачицом, каже госпођа Црњански да је њен муж, бивши саветник за штампу југословенске владе, остао без посла. Продавачица примети да њима треба књиговођа, па "ако се господин разуме у књиговодство"... А Црњански, пошто је као млад учио трговачку школу у Трсту, сада баш као прави "бели" Рус, поручи по својој жени да му је то "специјалност". Запосле Црњанског и он се допадне газди. Књиге је водио уредно, седећи на високој столици за пултом, као некад што се радило у Аустроугарској и код нас по банкама. Поред књига Црњански је помагао при паковању, спремао рекламу, дискутовао о моделима.
ПРИВАТНО, у једном енглеском друштву, Црњански исприча како је отмена енглеска дама купила у радњи себи ташну коју је платила 35 фунти. "Ја сам лично писао рачун", рече Црњански, поносан. После неког времена, дама из тог друштва упита Црњанског: "Колико је та отмена дама платила ташну? "Тридесет и пет фунти", одговори Црњански. "Је ли то била Енглескиња?" "Јесте, Енглескиња. Имена се не сећам." "А ваша је фирма француска?", опет ће она. "Јесте, француска." Црњански није придавао значај овим питањима, сасвим женским, каже он. Међутим, три дана после овог разговора изађе у вечерњем листу један "одјек" да у Бонд стриту постоји страна фирма која енглеским муштеријама узима 35 фунти за ташну. Не може бити нижа врста шовинизма! Тако се нешто не нађе ни у уцењивачким новинама француским!
Сутрадан упита газда Црњанског: "Да ли сте ви негде причали да ми продајемо ташне по 35 фунти?" Црњански разумеде све, повеза, али одговори: "Не, не сећам се". "Нисте ли то причали пред новинарима јер знам да имате везе с њима?", даље ће он. Уплашен за своје место Црњански одговори: "Не, никада!" Газда прекину разговор, али идућег првог у месецу Црњански доби отказ. Чак је пронађен и мотив: због лоших послова мора се редуцирати персонал.
НИГДЕ отвореног бара да свратимо, да се угрејемо. Ходамо тако по хладноћи, иако је само четири по подне, а већ пада сумрак. Најзад наилазимо на Пикадили сквер, сав окупан у јевтине разнобојне рекламе: имитација Тајмс сквера у НЈујорку, провинцијска имитација, нарочито Меркур на фонтани. По својој концепцији, али не и по размерама, овај се трг не разликује много од наших провинцијских са спомеником палим у рату. Тај Меркур има размере за надгробни споменик. Уопште, димензије споменика, у Лондону, запањују: то сам приметио још 1948. Има их који се уопште не виде, толико су малих размера или су лоше постављени као да је неко трошио на фигуру споменика, а штедео за постоље.
Примећујем да ове ствари не интересују Црњанског. Скулпура, ако није историјска, не занима га. У Лондону он више обраћа пажњу на функцију града, на становнике, на Империју која умире. "Енглези! Ха! Платиће!", каже то он тако с једним нарочитим осмехом и то подвуче вилицом, а тад личи на Лоренца Мидичија. Једак је кад се свети Енглеској која га је бацила тако ниско. То пред сваким не каже, боји се, свакако; али преда мном не крије. Обећали су му били да ће добити место наставника у некој школи само ако постане британски поданик. Кад је примио поданство, дали су му место лектора и, потом, избацили, тек толико да кажу да су одржали реч. У том избацивању одиграо је улогу један наш човек који, иако образован, није имао квалификације из историјских наука, ни из књижевности као Црњански, али је изванредно знао да се удвара домаћима. Кажу да је успео.

НОВАЦ
ЈА позовем такси, једину комфорну установу у Енглеској, а Црњански већ сипа: "Ви просипате новац по ветру... Узмимо подземну железницу, није далеко". Није да се правим важан, нити да блефирам Црњанског. Једноставно, хладно је, а такси неће стајати више од пет шилинга. У односу на оно што ја зарађујем у Јоханесбургу, то је ситница. Црњански неће то да разуме. Стално понавља: "Просипате новац по ветру":
(НАСТАВЛЈА СЕ)