Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
СА обале Темзе, где смо добро назебли, прешли смо на чувени Таур. Док смо обилазили ову кулу Црњански нам је причао о Елизабети Првој, оној која је створила Империју, опасној жени нимало сличној садашњој Елизабети. Питам Црњанског: Зашто је Елизабета била толико свирепа према љубавницима? Црњански: "Имала је тесан секс... и није могла да доживи љубавни сношај. Зато је према мушкарцима гајила неку врсту платонске љубави и избегавала физичку. Ко је покушао да је и физички доживи, као Роли (Црњански вели да се име изговара још и Рали и Рели) настрадао је. Да не би открила своју ману, Елизабета их је дала убити или затворити..."
Хладан ветар и сиво небо, дебела и прљава Темза, отрцани Таур и страшно ружне зграде великих складишта, бизаран мост готских декорација. Синтеза викторијанске Енглеске. Кажем то Црњанском, а он: "И времена кад је Енглеска владала продукцијом челика и светом... Ово је била жила куцавица Империје...". "Била!", додајем ја. "Јес, била..., али не варајте се: Енглези још, ако не непосредно, а оно посредно, имају реч у свету. Кроз свој капитал." То ја, у Јужној Африци, добро осећам и знам.
Гледамо с моста Таур.
- Тамо - показује Црњански на једну терасу - дозвољавали су Ролију да једанпут дневно изађе и да се прошета по свежем ваздуху. Мало је сунчаних дана у Лондону, а свеж ваздух је потребан затворенику... Ту је умро Роли.
Опет се враћамо на идеју жиле куцавице Лондона. Гледана с моста, ова широка река што носи бродове из целог света, ово пристаниште, у ствари, морско, јер је искоришћено ушће реке, ове зграде у којима лежи роба милионске вредности, јединствено је на свету. Концентрација цивилизације. Кажем Црњанском да ја Енглеску шеснаестог века сматрам културном земљом, а после су настали векови цивилизације, у смислу којем ми, на Континенту, дајемо тумачење речима "култура" и "цивилизација". Ја сам у Јужној Африци осетио ту цивилизацију, чак, и код црнаца, као и недостатак културе.
"О Лондону пишем књигу", рече Црњански, "другачију него што се пишу књиге туристичке. Даћу вам да прочитате књигу једног Француза, "Лес Нуитс де Лондрес", интересантно, али није оно што ја хоћу да дам. Причаћу како сам ја доживео Лондон."
Хладно је превише, Роксанда не може да издржи хладноћу. На самом мосту заустављам такси. Довозима се у Флит стрит и ту излазимо. Мање је ветра. Црњански нам показује зграде седишта великих листова и објашњава нам њихов утицај на политику британске владе, било које. "Беаверброок критикује монархију", каже Црњански, иако је по убеђењу монархиста. Он би радије желео једну Елизабету Прву, али време није за то. "Тон којим њихови листови критикују монархију није онај којим пишу наши републиканци... Уопште, говорити пред Енглезима лоше о монархији, чак и страној, сматра се лошим васпитањем. Ја тако пред њима никад не говорим лоше о нашој монархији, иако знам пуно ствари које нису баш пријатне."
Близу Флит стрита Црњански нам показује кућу у којој је радио као експедитор у једној књижари. Ту га је запослила леди Паджет. Носио је пакете из књижаре до једне поште, ту у близини. Показао нам је зграду те поште. Једног дана, док је вукао пакете с књигама, сусрео га је Стержевић који ради у британској полицији. Тај се није могао начудити шта види. "Јесте ли ви то, господине Црњански?" "Јес, сер", главом, одговори Црњански и настави пут.
Црњански није могао дуго да издржи на овом послу, сувише тешком. Био је плаћен четири британске фунте недељно за тај амалски посао. Нешто што се не може замислити у Европи. Наши су људи рибали аутомобиле код "Реноа" и "Цитроена" у Паризу, ја сам пресовао штављене коже у Сент Денију, али ми смо од наших плата могли пристојно да живимо, то јест могли смо, истина, да станујемо у малим хотелима, али обилно да једемо. Француски синдикати никад не би дозволили овакву експлоатацију радног човека, али енглески су то дозволили, и то је било за време лабуристичке владе. Не мислим да је за то крива леди Паджет. Она је сматрала да чини услугу не само човеку Црњанском, већ и српској књижевности.
Али, вратимо се на слику кад Стержевић, бивши полицијски писар у земљи и сада чиновник Министарства унутрашњих послова, има нешто око 100 фунти месечне плате, сусреће Црњанског, који вуче пакете. Највећи српски књижевник свог времена ради као амалин, а мали полицајац живи као джентлмен. И то у лабуристичкој влади. Само, Црњански није први ни последњи мученик савременог друштва.

ПИЈАДЕ
ЈЕДНОМ, негде одмах после рата, ставили су га тачно прекопута Моше Пијаде. Кад га је овај угледао, немало се изненадио. Очима му је дао знак да жели с њим да разговара. После, кад су се нашли, питао га Пијаде: "Шта ти ту радиш?" "Новинаришем." "За кога?" "Е, то је дуга прича." (Црњански није желео да открије да ради за лист др Стојадиновића и ја не видим разлога да се то крије јер "Економиста" је био и остао најбољи економски недељник Латинске Америке). "Па, што се не враћаш кући?" наставио је Пијаде. "Мани, Мошо, те приче..." И тако су се растали.
(НАСТАВЛЈА СЕ)