Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
ТАКО остадосмо на вечери код Црњанских. Једна реш испечена патка, право чудо за онако минијатурну кухињу, нешто сира, колача и црног француског вина. За буджет Милоша Црњанског у емиграцији, ово је „права лудост“, рекли би Французи. Мени је непријатно што се он изложио толиком трошку, нарочито кад сам ја делимично на пословном путу и предвидео сам двадесет фунти дневно за изласке. Али, ја му то не смем рећи, наљутиће се. Нема сумње, он жели да нас почасти и онда не гледа на трошак. Посматрам га како полако завршава своју вечеру, седећи све време на наслону од фотеље (јер четвртог места за седење нема), прича анегдоте, сипајући витриол на противнике спокојно као сирће на салату, карикирајући дипломате и избеглу владу, додирујући књижевни живот између два рата са толико живости као да се то десило јуче; и све испричано са толико личног стила, једном говорном прозом без граматичке цепидлачности, називајући све правим именом или, како то Французи веле - "мачку, мачком“.
Налазим да сад не треба одмах да истресем, редом, све шта сам чуо тог дана. То ћу интерполирати у току причања о Црњанском других дана. Сад бележим како смо провели тај дан.
Растали смо се са Црњанским и госпођом Видом у 11 сати у ноћи. Првог дана Божића, у Лондону, подземна (и надземна) железница не ради до поноћи, као обично (у Паризу ради до један сат ноћу), а таксија нема јер Божић је за Британце велики празник. Једва смо се растали. Црњански нас отпрати до подземне железнице, али ту се реши да с нама уђе у воз и види где смо одсели, како би се сутрадан снашао да нас нађе. Изађосмо заједно на станицу Глоучестер роуд.
На овај пут Црњански је кренуо обучен у један стари зимски капут, громби, знак старих дана. Натукао један црни шешир, посивео од старости, утиснут на прочељу тако да издалека пре личи на халб-цилиндер. Поштапује се. Кад ходамо ухвати се за моју руку и наслони на њу. "Ма куд журите, млади човече?... Ко ће вас стићи“? Окрене се мојој супрузи: "Где га нађосте тако брзог?... Сећам се, увек се журио“. Онда мени: "Ах, да сам у вашим годинама, него прошло, остарило се..."
ЦРНЈАНСКИ је дошао рано у наш хотел, један мали, такозвани прајват хотел, који нам је нашао Ненад Петровић, рачунајући на околности под којима живе наши у Лондону, не познавајући наш материјални положај. Хотел лоше загрејан, нема салон за примање, држе га два хомосексуалца, а главни су му гости Индуси и црнци. Нас, после Јужне Африке, то ништа не изненађује; ми нисмо расисти, али за кварт Кенсингтон ствар је необична, бар по ономе што се о њему мислило пре рата. "Лондон постаје комонвелтски град баш у тренутку кад се тај Комонвелт распада", каже Црњански. И Јужна Африка је напустила Комонвелт.
Шетали смо после по Кенсингтону. У улици Кромвел роуд Црњански нам показа један мали хотел, исти као друга два или три до њега, жуто обојени, викторијански. У њему је становао Слободан Јовановић. Ту је и умро.
Онда смо ишли да видимо катедралу Сент Пол "коју увек ваља изговарати, примећује Црњански, у саксонском генитиву: Сент Полс“.
ВРАТИЛИ смо се да ручамо у једном италијанском ресторану преко пута нашег хотела. Консултујући карту за вино Црњански нађе да имају "валполицела". "То сам вино пио у Италији... да га пробамо“.
Келнерица Пољкиња, чује како говоримо и осмехује се, свакако нешто разуме. Донесе нам једно црвено вино у бокалу. Подвала. Италијани и Французи служе вина од марке у оригиналним боцама. Црњански проба вино, мљацка језиком и вели: "Није право... тешко... Валполицела је лако вино, питко, има арому".
После ручка шетали смо дуж Темзе. Хладно је и још ветровито, није за шетњу али Црњански инсистира. Вели: "Треба се научити на Лондон".
"Само један наш официр, вели, један бивши мајор који иначе ради у некој фабрици, кад у петак прими плату он у суботу увече оде у Дорчестер. `Да се осетим човеком`, каже он, а иначе недељу дана живи о чају и сендвичима“.
Исто тако Брана Поповић, Шапчанин са моноклом, дипломата од каријере, кад је после рата дошао у Лондон прво што је урадио отишао код "Сулке", чувене галантеријске радње. "Знаш, Црњански, рекао је својим познатим басом, да знам да сам жив...“ Међутим, Црњански не даје ни две паре на такав живот. Све што себи допушта јесу ручкови и вечере у Удружењу стране штампе.

ОДНОС
ЦРНЈАНСКИ представља недељник "Ецономиста" из Буенос Аиреса, лист др Милана Стојадиновића, који уређује његов брат Драги Стојадиновић, мој бивши директор "Времена" (1936-1939). Тамо познају Црњанског још из времена рата. „Енглези, прича Црњански, умеју човека да дигну и да га понизе... Једном га ставе на крај стола, међ непознате азијске дописнике, други пут међ највеће светске новинаре".
(НАСТАВЛЈА СЕ)