Пише: Драган Р. АЋИМОВИЋ
ЛОНДОН, понедељак, 25. децембра 1961.
Први дан Божића у Лондону. Хладно као што се може претпоставити. Али, док и по хладноћи, у Европи, људи на овај дан излазе у шетњу, у Лондону су улице, такорећи, празне. По гдекоји пролазник у кварту Нотинг хила, који је постао кварт обојених људи и сиромашних емиграната из источне Европе, насеље из којег се исељавају Енглези. Из једног бара, прекопута станице "Ландброк Грув", излазе подгрејани Енглези, тетурајући се.
Роксанда и ја остависмо "Англо-Yугослав Цлуб" где смо ручали прасетину и пили "прокупац" (мејд ин Југославија) код нашег старог ратног друга Мике Петровића, бившег команданта Свилајнца.

Напољу хладно, нема таксија. Ја се присећам овог краја Лондона из 1954. Кренемо према подземној (истовремено и надземној) станици и ја помислих овако: Црњански станује у улици Wуеен’с Wаy, а телефон његове куће почиње са Баyсњатер. Одавде имамо везу за станицу "Баyсњатер" - нећемо се изгубити.
Кад изађосмо на светло дана - сивог, само што није почео да пада снег - присетих се улице. С леве стране, неке једноспратне радње, као усред Крушевца или Параћина, с том разликом што су на некима светлосни натписи на италијанском: нуде вино и сиреве, шунке и макароне. С десне стране, подиже се један потамнео, као зид тамнички, блок зграда са стотине прозора. "Тхе Гаол оф Реадинг". И каква супротност за назив куће: "Wуеен’с Цоурт"!

Рачунајући да ће на улазу бити исписани бројеви станова, пођем ка улазу 70-100, ако се не варам. Адреса Црњанског је 83, ЛЈуеен’с Цоурт. Улазимо у мрачан кулоар и испред лифта стоји кућепазитељ. Хтедох да га упитам за Црњанског, кад приметих, пред самим лифтом, једну даму с црним шеширом, старомодним - чека лифт. Из полупрофила препознам госпођу Виду Црњански. Јавих јој се.
- Какво изненађење! - узвикну она. - А Црњански (после ћу приметити да супруга Милоша Црњанског не зове мужа Милош или Миша, већ само Црњански) јуче вас је чекао на "Викторији"...
- Ми смо стигли авионом... (Моју супругу приведох).
- Тако... А били су тамо неки млади људи, наши, чекали исто неког из Париза, а он није стигао. Рекли су: Није нас тачно обавестио!... Црњански је помислио да се о вама ради... Него, хајдете унутра...

КАД госпођа Вида зазвони на врата броја 83, отвори их Црњански. У сивом джемперу и у патикама, свежији нешто него пре седам година, али све посивеле косе, рекло би се као какав фотографски негатив.
- Цхер Маîтре! - ослових га француски, јер га сматрам учитељем, наравно, у књижевности.
- Тако ми је мило... Изволите само... Неред је... Ја сам остао да нешто завршим, а Виду сам послао да се прошета по чистом ваздуху... (Црњански рулира р).
У соби - одиста неред. Црњански је таман куцао нешто на машини. Рукописи поређани по столу, по фотељи и једној столици, која, са другом једном, чини сав седалачки намештај. Уза зид рафови с књигама, стварима, пакетима, оделом. Види се тескоба. До прозора шиваћа машина којом госпођа Црњански зарађује хлеб: прави хаљинице за лутке и продаје их великим магазинима. Моја супруга и ја знамо како је то: у Паризу смо, такође, имали шиваћу машину у стану.
На једном рафу фотографија госпође Црњански, црвенокосе лепотице (фотографија у боји сепије) из времена кад се песник у њу био заљубио, с њом ишао на Финистре. Очи су јој остале лепе, крупне; она гледа дубоко, али су изгубиле ону магнетску привлачност која се види на фотографији. Живот мења све. На другој страни као неки орман, широких крила. То је, у ствари, кревет који се ноћу извуче из зида и спусти на под. Тад Црњански и супруга његова одгурну свакако сто у неки ћошак и онда више нема простора за кретање.
Напољу, кроз прозор, зимски дан. Почиње да се смркава иако је само три часа по подне.

Седели смо, Роксанда и ја, са Црњанским и госпођом Видом цело то поподне, пили чај и разговарали. Предвече ја предложим да идемо некуд, у ресторан. Црњански, који једва чека да некога улови и збуни, добаци са осмехом: - Данас... У Лондону?... Варате се, деар Сир? Све је затворено. (Замислити сад овај усклик изговорен са рулираним р). Нисте у Паризу... Уосталом, овде се у ресторанима лоше једе... И Вида не подноси енглеске ресторане... Знам, има италијанских, али то је којешта.

ЖЕЛЈА
ПИСАЦ забележака "Са Црњанским у Лондону, 1961" отпочео је, године 1952, из Париза, преписку са Црњанским, тада у Лондону. Следеће године срели су се у Паризу. Црњанског, који је одлазио на конгрес ПЕН-клуба у Ници, дочекали су у Паризу његов стари друг Станислав Краков и Д. Р. Аћимовић, предратни сарадник "Времена". Д. Р. Аћимовић се решио да објави своје зебелешке из Лондона, с краја 1961. (у другим приликама чинио је само кратке белешке у дневнику), тек после смрти великог књижевника српског, не желећи да му причињава нове незгоде са старим непријатељима. Он верује да тиме испуњава једну жељу Милоша Црњанског за којег је одувек имао поштовање.
(НАСТАВЛЈА СЕ)