Пише: Ново Томић

ПРАВИ “службеник поезије” Стеван Раичковић је постао кад се његова породица после рата вратила у Суботицу, а он се уписао у тамошњу гимназију. Школовање се у почетку састојало од бекства са часова, у тишину Палића! Ту је он “на једној клупи... забаченој у готово дивљем зеленилу...” проводио преподневне часове, равнајући се према сунцу кад “из школе” треба да се врати у Мали Бајмок, где су Раичковићи становили.
"Писао сам стихове... или... са свескама под главом... тонуо у полусан... покушавајући да надокнадим све оно што ми је било одузето присилним буђењем у кући... и оним раним страхом од евентуалне школске наставе..."
Необичан је био узрок тог страха. Стеван се родио у школи, у нересничкој, и отац и мајка били су му учитељи, па је имао све услове да буде добар ђак. И био је до рата. Али, време које је током рата провео у ђачким клупама, са много прекида, тешко да се могло назвати правим школовањем. И кад се нашао у суботичкој гимназији, “нормалној” школи, која се ни за време рата није затварала, млади Стева био је просто изгубљен.
"Сећам се да сам на самом почетку... за ту прву школску годину по ослобођењу... био чак и званично `изузет` од оцењивања из латинског језика... Разлог је био драстичан, готово незапамћен у аналима суботичке Гимназије: на првом часу из `диктата`, којем сам присуствовао... мој текст на латинском језику напросто је врвио од ћириличних слова..."
УЗ то, није био богзна какав ни из математике "нити из сличних предмета... физике, хемије..." А, поезија се није изучавала у школи. Тако је млади песник био, у неку руку, "принуђен" да "радно време" које је њој посвећивао проведе на другом месту! И он је сваког јутра седао у трамвај и уредно кретао у "школу". Пролазећи поред Гимназије сагињао се да га неко не примети, затим се у њему "усправљао песник". Кроз војвођанске кукурузе одлазио је на "наставу" у којој је био и ђак и професор.
"Тако се то продужавало из дана у дан... све док се из Гимназије нису обратили мојој кући... (у којој нису ни слутили шта се то догађа са мном)... Једва некако... под формулацијом да сам био болестан... оправдали су ми у Гимназији силесију изостанака са часова... које сам у пустом палићком парку посветио `вежбању` из поезије..."
АЛИ, зато је ЛЈубомиру Милину, уреднику културе у "Суботичким новинама", које су се у првим поратним годинама звале "Хрватска ријеч", могао одмах да понуди "прегршт песама у рукопису". Милин је Раичковићу рекао да је у њему одмах препознао песника, по дугој "песничкој коси", а и по "усамљеничким седењима и зурењима" на гвозденим шипкама ограде парка пред Градском кућом. Ово место, на којем је Стева знао да остане и до "самих свитања", најчешће у друштву Лазара Мерковића, повратника из логора Дахау, "обожаваоца Крлеже и Хегела", популарно је називано Мајмунско острво. Али, ту је песник од Мерковића први пут добио комплете предратног "Печата", у којем је, сем Крлеже и још неких, открио и одмах заволео Добрицу Цесарића, "хрватског пандана наше Десанке Максимовић", с којим се касније дружио низ година.
Последње недеље на измаку 1945. године - "оно" се најзад догодило. Један од највећих српских песника своју прву песму објавио је у "Хравсткој ријечи". Тог 26. децембра дошао је, као и обично, готово празним трамвајем са своје "далеке периферије" до центра Суботице и ту, на првом киоску, сав новац који је имао потрошио за три примерка новина! Проверио је за сваки случај: у сваком од њих са врха једне странице посматрало га је име Стеван Раичковић, "отиснуто појачано-црним штампарским словима..." А испод имена стихови песме "Мајка над завејаним успоменама".


СА УСПОМЕНОМ НА
ЈЕДНУ ПАНОНСКУ СОБУ


Кревет у дуборезу.
Перина, прекривачи:
На врата стави резу
И полако се свлачи.

Око на китникезу.
Порцулански јахачи.
Драперија у везу:
Цео простор замрачи.

И ничег нема више:
Ни покућства, ни звука,
Ни јесени, ни кише.

Тоне у сан и соба
И влага, дуња, рука:
Преспавај ово доба.
(НАСТАВЛЈА СЕ)