Пише: Ново Томић
НАЈВЕЋИ жири српске књижевности, у који су “Вечерње новости” и Удружење издавача и књижара Југославије уврстили 43 критичара, доделио је ове године награду “Меша Селимовић” песнику Стевану Раичковићу, за књигу “Фасцикла 1999/2000”, објављену код Српске књижевне задруге. Награда је престижна, али и лауреат је велико признање награди. НЈих двоје су се у правој мери сусрели.
Кад би се песник Раичковић окитио свим књижевним признањима које је до сада добио, онако како су се ордењем китили некадашње војводе или генерали, на његовим грудима не би било више слободног места.
Ниска његових награда је импозантна: “Невен”, Седмојулска, две Октобарске (Београда и Херцег-Новог), Змајева, “Милош Н. Ђурић”, награда Змајевих дечјих игара, “Бранко Миљковић”, “ЛЈубиша Јоцић”, “Горанов вијенац”, НЈегошева, Дучићева, “Десанка Максимовић”, Печат града писаца (Херцег Нови), “Раде Драинац”, “Златни крст књеза Лазара”, “Васко Попа”, “Беловодска розета”, “Одзиви Филипу Вишњићу”, “Лаза Костић”, “Душан Васиљев”, “Жичка хрисовуља”, Повеља Задужбине Јакова Игњатовића, обреновачки “Библиос”, Повеља Змајевих дечјих игара, “Златни кључ” Смедеревске јесени поезије.
И “Меша Селимовић”, као поента.
А да је Стеван Раичковић написао и неки роман, сигурно га не би мимоишле ни награде које се за поезију не додељују.
КРАТКЕ биографије Стевана Раичковића, штампане на крају његових књига или у енциклопедијама и лексиконима, редовно почињу оном уобичајеном штуром реченицом која каже да је песник рођен у Нересници (Србија) 1928. НЈегови стихови као да се не слажу са овим податком; више упућују да му је завичај негде у војвођанској равници, на обали Тисе, рецимо. Ко би тек рекао, ако не зна, да су Стеванови корени у некадашњој ЛЈешанској нахији, у селима Градац и Парци, “међу стеновитим утринама, јамама и узвишењима, прошараним оним најзакржљалијим зеленилом и понеким местимичним и неодмаклим дрветом, грабом и дивљим наром... и са полеглим и обурданим кућама покривеним танким каменим плочама... Одоздо камен и одозго камен...”, вели песник у књизи “Један могући живот”, објављеној пре десетак година, у којој је одговарао на питања другог, млађег, али такође изузетног песника, Мирослава Максимовића.
Ти корени су најстарији, а они млађи још су и те како видни у Подгорици; да није ничег другог до једне дуге улице именом Васа Раичковића, Стевановог стрица, адвоката, једног од оргнизатора Тринаестојулског устанка.
Док поменута књига није објављена можда је било и блиских Стевиних пријатеља који су мислили да је он дубоко укорењен у Војводини, или родној Нересници, недалеко од Кучева, где су његови родитељи, отац Милан и мајка Живана, обоје учитељи, службовали неко време.
ПОРОДИЦА Раичковић стара је и угледна. Стеванов деда, по коме је унук добио име, био је капетан ЛЈешанске нахије. Стеван је имао дванаест стричева и тетака! Најстарији стриц Крсто био је послник и секретар Црногорске скупштине, а стриц Петар, први градоначелник тек ослобођене Подгорице (1944). Други стриц Јован, школован у Италији, носио барјак који је у боју на Цареву Лазу 1712. освојио један младић из братства Раичковић. Стеванова баба Милица родом је из знамените породице Врбица.
Раичковићи су се после школа враћали у завичај, само је Милан (1897-1972) остао у Србији да буде учитељ. Службовао је најпре у јужној, па у источној Србији, где је у једној од школа срео учитељицу Живану Обрадовић, родом из Великог Градишта.
И по мајци песник има знамените претке, а први је био, колико се зна, Обрад Савић, један од Градиштанаца који су били на заклетви пред Други српски устанак, од кога се у овој породици усталило презиме Обрадовић.
Стева је био најмлађе, треће дете Милана и Живане Најстарији - Момчило, међу њима сестра Светлана; породица за узор.
И да Стеван Раичковић није био само витез од рима и сонета, да је којим случајем био наш Голсворти, могао је и те како да напише породичну сагу - о Раичковићима, попут "Саге о Форсајтима".
Уместо тога остаје овај запис:
“Све је нама, писцима, изгледа, нешто друго и непознато, далеко привлачније од онога што нам је најближе, на самом дохвату... За каквим сам све мотивима и темама - за ових пет деценија - наслепо корачао и хрлио... а иоле целовитији портрет мог оца, особе која ми је била не само (сроднички) бескрајно драга него и (литерарно) неисцрпно занимљива... остао је безмало неначет на мојим хартијама...”

(НАСТАВЛЈА СЕ)