Пишу: Вељко ЛАЛИЋ и Угљеша БАЛШИЋ
ПОСЛЕДНЈИ састанак с Миланом Стојадиновићем Удба је имала 2. децембра 1953. године. Незадовољан што му још нису пустили брата, Стојадиновић је отворено запретио “да од њега ка Југославији могу да дувају топли и хладни ветрови”.
Одговорио сам му да је њему познато да су нас већ много дували разни и топли и хладни ветрови, али да је то без резултата - пише југословенски конзул у извештају Удби, који “Новости” ексклузивно објављују из досијеа Милана Стојадиновића. - Па нека дувају какви хоће јер их се не бојимо...
Обавештајац је поново рекао Стојадиновићу да му неће пустити брата, док он не покаже неке резултате, а онда је, како каже, настала тако мучна ситуација “да је таман мислио да прекине састанак, када га је Мерцедес питао шта ново има у земљи”.
- Шта ви, заправо, тражите од мене - прекинуо је конзулово излагање Стојадиновић.
Кренули су ставку по ставку: Стојадиновић је казао да је све урадио за трговински уговор, даље је истакао како је по питању промене става “Заставе” према Степинцу испунио обећање с два чланка која је он сам написао.
Одговорио сам му да није проблем с писањем “Заставе” само према Степинцу, него уопште, да чак има увреда на рачун председника републике, а посебно с последњим бројем и његовим интервјуом о Трсту. Развио сам му тезу да се ми не бојимо таквог писања, да то не може да омете развој ФНРЈ, али да је говорећи о емигрантским листовима, “Застава” имала најреакционарнији став. Да је он једини писао у штампи да се Трст преда Италији, да ми то све скупа не можемо да оценимо као позитивну промену.
СТОЈАДИНОВИЋ је почео да се брани око Трста. Изнео је да су у “Застави” неовлашћено скратили његову изјаву у поменутом италијанском листу, да је он, истина, мишљења да за Југославију Трст није од животног питања, и да он, пошто има већину Италијана, и треба њима да припадне.
Он каже да у последње време није прегледао материјале пре штампања и допушта да су се неке ствари поткрале - пише Карлос. Мерцедес је раније бранио да пишу против председника републике, али они често и њему начине нежељене ствари, као у последњем броју. Испричао је како га је посетио уредник Филиповић и обавестио да би о њему објавили забелешку у "Застави" о његовој изјави италијанским новинама, посети српског одбора из Буенос Ајреса и такође нешто о његовој жени. М. је пристао, али су они своју посету њему назвали аудијенцијом, као да је он краљ, и на крају објавили један чланак о његовој супрузи, у којем је десетак пута називају висока гошћа, због чега се она страшно наљутила. Писање у "Застави" М. назива магарећом услугом.
Стојадиновић је затим предложио Удбином обавештајцу да оснују једно заједничко трговачко предузеће, које би гурао код домаћина.
Рекао сам да ћемо размотрити ову сугестију - наставља конзул. Замолио је да јавим у земљу да он није променио став, да је остао на истом мишљењу и да ће учинити све што може, а да они у земљи такође продуже с оним што су започели.
Конзул је осетио тренутак за офанзиву: поново је тражио заустављање усташке пропаганде.
ИЗНЕО сам му да су усташе управо добиле нова два часа месечно на “Ексцелзиору”. Бранио се да је у последње време био презаузет, а и да нема мотива за интервенцију. Објаснио сам му да се не ради само о мотивима, (Он тражи у часовима вређање српства) него о његовим везама преко којих треба онемогућити даље рад тим часовима. А ако се ради о мотивима онда и тога има доста. Усташе, на пример, у свим гласилима употребљавају србо-комунизам, затим да је Веверица(Анте Павелић) обећао да ће да напише књигу о тобожњем покрштавању Срба која треба ускоро да изађе. Признао је да такви моменти могу да се искористе.
Разговор је настављен о српској емиграцији, где је Стојадиновић рекао да су то све пензионери (официри) и да када би се према њима узео један шири курс да би се они сви до једног вратили у земљу. Говорећи о томе изнео је да би и он желео да добије право на формално одобрење за повратак кући, иако он никада не би ишао назад јер нема никаквих амбиција за политички живот.
О Петру Карађорђевићу испричао је да се у последње време страшно искомпромитовао с разним скандалима и женом, те када је “Застава” у истом броју објавила о њему и Мерцедесу неке ствари, да су неколицина емиграната дошли код њега да интервенишу да забрани писање о Петру у истом листу где пишу о њему.
Стојадиновић је агента Удбе позвао да види његове слике и поновио хвалоспеве о јединству земље “зашта највеће заслуге има наш маршал, да је истомишљеник садашње политике коју води Југославија и да зато нема разлога ни да се устручава од нас”.
Каже, пошаљите ми кога хоћете да разговара са мном, ја ћу са свима да разговарам. На крају смо поновили уговорено, а он замолио да у земљи наставе како су започели обећавајући како ће он учинити све што може. Каже, ако ми пустите брата будите уверени да ћемо ми то знати да ценимо...

О АНДРИЋУ ПРИВАТНО
НА састанку 30. јула 1953. Милан Стојадиновић се највише интересовао за Иву Андрића, његовог бившег заменика на месту министра иностраних послова.
- Чим је дошао извадио је коверат и предао ми га похваливши се како је он ове полицијске ствари научио од Корошеца, који је био специјалиста за конспирацију. Да је у писму навео три ствари које ће интересовати Босанца (Бошко Видаковић, директор СИД-а) и да још само није завршио обавезу око усташког радио сата. Интересовао се о Русима, питао шта значи НКВД, причао доста и забавно о свом сукобу с Александром, Павлом, о свом зету и његовој трговини, и посебно о Иви Андрићу. Уреднику “Српске заставе” рекао је да више не смеју да пишу против маршала, јер је он сада председник републике, што су, како им је рекао, могли док је био председник владе.
(НАСТАВЛЈА СЕ)