Пише: академик Дејан Медаковић
АУСТРИЈСКО историјско сликарство је код многих народа Монархиеј подстакло жељу за прикључивањем разноврсним токовима пробуђеног историзма. Тако долази до наглог пораста историјског сликарства код Пољака, Чеха, Мађара, Хрвата и Срба. Оно је, на разне начине, служило просветитељским и национално-ослободилачким циљевима, доприносећи стварању политичког отпора германизацији. Бахов апсолутизам није био кадар да задржи процесе који су у Хабзбуршкој Монархији оглашавали крај њеног средњовековнго устројства. Пад омраженог режима 1859. године, до којег је дошло после аустријског војног пораза у Италији, код потлачених народа у Монархији пробудио је наде у добијање политичких слобода и коначно потврђивање њихових националних права.

Историјско сликарство код Хрвата добило је замах захваљујући сликару Ферду Кикерецу ђаку Фрање Микеа. Надахнту песмом А. Шеное, Кикерец је 1869. насликао своју импресију на тему Долазак хрвата... После школовања у Минхену и у Италији, одлази 1875. у Далмацију и Црну Гору, где је пратио црногорску борбу с Турцима, припремајући истовремено и илустрације за Мажуранићев еп Смрт Смаил-аге Ченгића и НЈегошев Горски вијенац...Након повратка у Загреб 1876, радио је историјске композиције, а већ називи тих слика откривају његово романтичарско расположење. Тако, 1879. настаје композиција Смрт Матије губца, а 1878. Крунисање краља Звонимира... Из 1879. потичу Женидба цара Душана и Косовка девојка, а 883. настаје слика Последњи часови Петра Зрињског и Крсте Франкопана... Тиме је и он допринео ширењу култа зрињских и Франкопана и прослављању хрватских краљева, посебно краља Томислава, из чијег је живота насликао више композиција. Умро је 1893.

ИДЕЈНЕ основе историјског сликарства код Срба створене су у другачијим условима од хрватских. Прве историјске композиције се у српској уметности јављају већ у 18. веку. Јоаким Марковић је 1750. насликао у задужбини барона Микашиновића у Дишнику (Мославина), две историјске композиције, чија је садржина била преузета из руске прераде Баронијевих црквених Анала... На једној је приказан тренутак када Срби у вараждинском генералату примају 1630. тзв. Статута Влацхорум, а на другој је насликан византијски цар Василије 2, који Србима и Хрватима дозвољава насељавање на Балкану. Све до средине 19. века, код Срба једва да је постојало историјско сликарство. НЈегов настанак се везује за идеју обнове српске државе у романтизму. Код периферних Срба се такво сликарство јавља још касније, јер су тадашњи сликари занемаривали историјску темутику.

Међу њима првенство има Никола Машић. Године 1891. у земунском листу "Ново време", др Владимир Николић је објавио опширни чланак о сликару Николи Машићу, а нешто касније, 1895. исти чланак је прештампан у драгоценој књижици Српски сликари. У њему су сабрани главни подаци о Машићевом рођењу "од српских родитеља" у Оточцу 15/27. новембра 1852, о животном путу, школовању у Трсту, Бечу, Грацу, Минхену, о његовим путовањима у Француску и Италију и о његовој делатности у Загребу, где је био наставник на тек основаној Обртној школи. Умро је 4. јуна 1902. године.

Николић је први дотакао питање, коме народу Машић припада? Своје становиште образложио је на најтолерантнији начин, рекавши: "То је и такав је Никола Машић. По народности Србин а по вери православан, не суделује он као ни његове слике у данашњој борби, која мимо њега пролази као посве дневна ларма мимо уметности. Он поштује на Хрватима и Србима оне стране које се добрима називају и љуби и један и други народ подједнако. Он исповеда начело да уметник не треба да је политичар и да је за политичаре борба, а за уметнике мир. У овоме се угледао на Ђуру Даничића. За то се и Срби и Хрвати препиру, ко ће више ту умереност да поштује и зато га радо и једни и други називају својим.

НЕДОПУСТИВО је прећуткивање да је Никола Машић Србин, односно да припаад и развоју српске уметности. НЈегов је опус уграђен у хрватску уметност, у којој представља важну етапу тзв. идеалистичког реализма, који цвета у раздобљу 1860-1890. НЈегово српско опредељење ожалили су главни писци хрватске уметничке историографије, ЛЈуба Бабић и Матко Пеић... Прехваљен у свом времену, анегдотском љупкошћу својих слика није избегао строжије судове модерне хрватске ликовне критике, посебно ЛЈубе Бабића. Машић као да се заувек везао за програмска начела Исе Кршњавог, који је строго проповедоа "да реализам или истина мора бити у умјетничком дјелу пољепшана, идеализирана, ољепшана по језику, по стилу, по чину и материјалу Сеоска одијела на позорници треба да буду од финијег материјала, крој те одјеће по светачкој народној ношњи.

Зато је Бабић и могао да осуди Машићево сликарство, тврдећи да му је импресионистичка палета тајна". Са својим уметничким схватањима Машић се није могао наћи у колу тадашње Модерне, која се почела окупљати пред крај Куеновог времена. Без обзира на одсуство из покрета који је у хрватску уметност донела "загребачка шарена школа" под вођством Влаха Буковца, он је био значајан сликар хрватског академизма, оног његовог хтења које је чезнула за "улепшаним светом", како га је назвао слиакр и критичар Алекса Челебоновић. Том, данас одбаченом свету, не може се оспорити цртачка прецизнсот, зрелост и студиознсот, која захтева гипкост и мајсторство руке. То су врлине које је овај Србин из Лике, заљубљеник идиличних стања која оплемењују и преображавају свкау ружноћу овог света, сигурно поседовао.


СВЕСТРАНИ КОНЈОВИЋ
МУЗИЧКИ живот у Загребу пред Први светски рат не може се ни замислити без српских музичких великана који и данас представљају класике.

То је композитор Петар Коњовић, рођен 5. маја 1883. који се својим делом вишеструко уткао у музички живот Загреба. Ту се 1917. представио својим оперским првенцем "Милошева женидба", касније са измењеним називом у "Вилин вео" и самосталним композиционим концертом. У доба аустријске цензуре и притисака сарађивао је у часопису "Хрватска њива", где је као музички критичар објављивао чланке о позоришту са којим се упознао још као студент у Прагу. До краја Првог светског рата довршио је своју симфонију, духовну музику која садржи две литургије и неколико духовних песама. Током првог светског рата настале су његове симфонијске варијације "На селу", компоноване 1915. године. Оне представљају први крупнији музички облик у којем се осећа утицај Стевана Мокрањца. Коњовић се огледао и као критичар и музички хроничар Загреба, а своје чланке сабрао је 1919. у књизи "Личности". После Првог светског рата, једно време био је директор Опере и интендант Хрватског народног казалишта, а 1939. постао је ректор и професор тек основане Музичке академије у Београду, где је и умро 1. октобра 1970.
(НАСТАВЛЈА СЕ)