Пише: Дејан Медаковић
ПРЕД сам крај Монархије у Загребу је основано Народно вијеће, а Прибићевић је изабран за његовог потпредседника. У Хрватском сабору 19. октобра 1918. одржао је чувени говор у којем је образложио предлог о раскиду свих веза хрватске са Аустријом и Мађарском. Борио се против федералиста и тзв. Женевског споразума склопљеног између Николе Пашића, Антуна Корошца и српске опозиције. Допринео је да се у Загребу 24. новембра 1918. године донесе одлука о непосредној вези са Краљевином Србијом, па је 1. децембра 1918. делегација Народног вијећа предала регенту Александру Карађорђевићу адресу о стварању заједничке државе, Краљевине СХС. У новој држави Прибићевић је од почетка био значајан фактор политичког живота, посебно након збора у Сарајеву одржаног 15. и 16. фебруара 1919, када су ударени темељи политичкој групацији у коју су ушли Хрватско-српска коалиција, Напредна словеначка странка, Кочићева група из Босне и Херцеговине и Самостална, Национална и Напредна странка из Србије. Током априла 1919. настала је најпре Демократска заједница, а из ње нова Демократска странка. После преговора са Радићевом странком 1924. године, Прибићевић се издваја и оснива Самосталну демократску странку. После страначког приближавања Николи Пашићу долази до оснивања националног блока који је победио на изборима. После разлаза са Пашићем прелази у опозицију, а после конфинирања одлази у емиграцију, где је и умро у Прагу 15. септембра 1956. године.

НИКОЛА Крестић, рођен у Загребу 22. децембра 1824. предстравља политичку личност Срба у Хрватској која је стекла значајно име још у време бана Јелачића. Гимназију је завршио у Загребу, филозофију у Пешти, а права у Загребу, где је 1847. отворио адвокатску канцеларију. Бан Јелачић га је 1848. и 1849. запослио као свог тајника. Као адвокат удружио се са српским политичарем Максом Прицом, а њихова заједничка канцеларија је убрзо постала једна од најчувенијих у Хрватској. Као члан Народне странке Крестић је 1861. постао члан Хрватског сабора, а затим је ступио у тзв. Самосталну странку која је имала аустрофилски програм. Године 1871. ушао је у Сабор као члан Народне странке, супротстављајући се нагодбеној политици којом је највиша државна власт покушавала да реформише државу. У политици Хрватске, централно питање је постало постизање споразума о хрватско-угарској нагодби и њеној ревизији после избора тзв. регниколарне депутације. Захваљујући његовом утицају дошло је до споразума између униониста и народњака, а такав успех донео му је 1873. године место председника Хрватског сабора. На том положају је остао непрекидно све до 1884. године. Те године се због болести повукао из јавног живота. Изабран је за председника адвокатске коморе у Загребу 1871, а ту дужност вршио је до смрти 1. децембра 1887. године. НЈегово јавно деловање извршило је несумњиви утицај на Србе у Хрватској. Био је то први Србин изабран за председника Хрватског сабора, а то је било највише признање које је могао да постигне један српски политичар у Хрватској.

И Ђорђе Красојевић, рођен 14. маја 1852, значајна је политичку личност која је у политичком животу Срба у Аустро-Угарској стекла несумњиве заслуге. Након завршене гимназије у Сремским Карловцима и Новом Саду, студирао је права у Грацу и Инсбруку. Докторат је положио 1875, а затим и адвокатски испит 1884. године. Био је добровољац у српско-турском рату 1876, борећи се на српској страни у одреду пуковника Ђоке Влајковића. Истакао се у раду Омладинске скупштине у Новом Саду 1880. године. Приликом оснивања листа "Србобран", придружио се оснивачу Паји Јовановићу. У почетку је био присталица идеја Светозара Милетића, а када се његова странка поцепала пришао је Радикалној странци, у којој је постао њен председник. Као вође ове странке учествовао је у доношењу Задарске резолуције. Главно политичко деловање посветио је српској борби за народну и црквену аутономију у Угарској. Када је 1902. Радикална странка добила већину, као њен вођа изабран је за потпредседника српског црквено-народног сабора у Сремским Карловцима. Запажен је и као адвокат народних фондова у спору Карловачке патријаршије са румунском црквом око власништва над манастирима у Банату, који је окончан поравнањем тек 1906. године. Увиђајући значај који је оснивање Српске банке у Загребу имало за економски положај Срба у Хрватској, био је један од њених оснивача. НЈегов запажен политички и културни рад донео му је прогонство и интернацију у време Првог светског рата, као и болест, од које је и умро 25. септембра 1923. године.

ЛЕКАР и друштвени радник др Лаза Поповић рођен је 1877. године. Након завршене српске православне велике гимназије у Сремским Карловцима студирао је медицину у Бечу, где је 1901. промовисан за доктора опште медицине. Ту се упознао са доста студената из словенских земаља, а одушевљавале су га чешке колеге програмом друштва "Сокола". Почетком Првог светског рата 1914. Поповић је у Загребу оптужен због велеиздаје заједно са групом карловачких "Сокола", чије је друштво његовим залагањем основано 19. јануара 1904. У Ср. Карловцима, па је осуђен на четрнаест месеци затвора. Тада му је Бечки универзитет одузео диплому, па је тек после рата 1918. године поново промовисан у Прагу. На истом процесу осуђен је и др Срђан Будисављевић. По угледу на карловачког "Сокола" оснивана су многа соколска друштва, па тако и у Загребу. Од почетка је успостављена блиска сарадња са хрватским и словеначким, а посебно са чешким "Соколом" - матицом словенског соколства. а њихов предлог новооснована друштва су здружена у жупе: фрушкогорску, крајишку, босанско-херцеговачку, приморску и Јасину. "Српски соколи" су наступили са 200 вежбача на хрватском свесоколском слету у Загребу 1906. године, а на другом свесоколском слету у Загребу 1911. године са 762 вежбача. У Загребу је на његову иницијативу основан и Савез српских соколских друштава, који није уважавао тадашње државне границе. За председника Савеза изабран је сликар Стева Тодоровић, оснивач првог "Сокола" у Крљевини Србији. Пред сам рат 1914. Поповић је са Стевом Тодоровићем и Ђуром Пауновићем из Србије, др Лазаром Царом из Хрватске и "Словеначким соколима" желео да оснује Југословенски соколски савез, што је остварено тек 1919. на Видовдан у Новом Саду. Крајем 1918. постао је примаријус и управник рендгенске лабораторије Закладне болнице у Загребу. На Загребачком свеучилишту изабран је на Медицинском факултету 1921. за ванредног, а 1931. за редовног професора рендгенологије у Југославији и први председник Душтва за рендгенологију основног у Загребу 1927. године. Са Миланом Зурчином и Марком Костренчићем био је један од уредника часописа "Нова Европа" који је излазио у Загребу. Умро је у Београду 1945. где се преселио као сенатор Краљевине Југославије.