Пише: Дејан Медаковић
НА српској политичкој сцени веома угледно место припада и др Душану Поповићу, који је добар део живота провео у Загребу радећи као адвокат. Рођен је у Руми, 1. октобра 1877. године. Гимназију је завршио у Осеку, а правни факултет у Загребу. Отац му је био угледни правник и септемвир-члан Стола седморице. После завршених студија запослио се као приправник у адвокатској канцеларији Васе Ђурђевића, а стаж завршио у канцеларији адвоката др Александра Рокнића у Сремској Митровици. Ту је 1904. године отворио самосталну адвокатску канцеларију. Добро образован, са широким духовним хоризонтима, дошао је на глас као врстан адвокат који је убрзо ушао и у политички живот, везујући се за идеје које је заступала Хрватско-српска коалиција. Године 1906. постао је члан Хрватског сабора, а за посланика је изабран на листи Хрватско-српске коалиције у изборном срезу Моровић у Срему. Од тада па све до 1913. године, био је стално биран за посланика у Моровићком и Сремскомитровачком срезу.

Први светски рат затекао га је у Загребу као посланика у Хрватском сабору и као делегата у заједничком Угарско-хрватском сабору у Будимпешти. Са добрим личним везама у мађарским политичким круговима, био је веома заслужан што је Хрватско-српска коалиција успела да одоли политичким нападима екстремне деснице у Хрватској, махом франковаца који су коалицију стално оптуживали због велеиздаје, служећи се при том чак и денунцијацијама. Као адвокат је радио у Загребу од 1910. године до Другог светског рата. Врхунац политичке каријере домашио је до Првог светског рата. Истакао се као бранилац у политичким процесима који су се низали са циљем да се разори Хрватско-српска коалиција. У велеиздајничком процесу у Загребу 1908. године, Поповић је бранио оптужене Србе доказујући да је оптужница заснована на фалсификованом тумачењу историје. Доказао је да не постоји дело великосрпске пропаганде за коју су оптужени одговарали. Исход овог процеса представљао је велику срамоту за противничку страну, а углед Хрватско-српске коалиције остао је неокрњен. Запажена је и његова улога као браниоца у процесима који су вођени у Загребу 1910. године против др Срђана Будисављевића, др Лазе Поповића, др Милана Метикоша, Милана Тодоровића и Ђорђа Гавриловића. Посебни значај је имао у чувеном бечком Фридјунговом процесу, који се завршио потпуним дебаклом државне оптужнице, која се заснивала на лажним документима којима се служио бечки историчар Фридјунг. Био је то скандал аустријске државе који је озбиљно уздрмао њен међународни углед и темеље њеног правосуђа. Почетком Првог светског рата био је ухапшен због недозвољених политичких радњи, са циљем да га уклоне из јавног живота и ослабе Хрватско-српску коалицију. Ослобођен је захваљујући посланичком имунитету. После Првог светског рата повукао се из политичког живота нове државе, посветивши се адвокатури. Последњу деценију свога живота провео је у Београду, проучавајући старе историјске изворе, а посебно "Летопис попа Дукљанина". Своје резултате објавио је у обимној књизи "Прилози читању и разумевању разних старина", Београд 1957, коју је штампао о свом трошку. Умро је у Паризу, 25. јуна 1958. године.

ЈЕДНО од водећих места међу српским политичарима у Хрватској припадало је и др Богдану Медаковићу, рођеном у Новом Саду, 14. маја 1852, где му је отац др Данило Медаковић био угледни новинар и покретач новина "Српски дневник" са поучно-забавним додатком "Седмица". Таленат је потврдио и докторатом правних наука у Бечу у својој двадесет првој години. Неко време провео је на раду у суду у Сремској Митровици, а 1879. је отворио самосталну адвокатску канцеларију у Загребу. Први јавни успех постигао је 1883. године, када је ушао у Хрватски сабор као посланик изабран у котару Срб. Био је члан и секретар Самосталног српског клуба 1883-1884. Залажући се за слогу и политички савез са Хрватима, активно је као вођа Српске народне самосталне странке учествовао у стварању Задарске резолуције српских странака, до које је дошло након закључака хрватских странака приликом доношења Ријечке резолуције. Овим споразумом у хрватском политичком животу јавља се нова снага коју чини хрватско-српска коалиција. Након победе на изборима 1905. године, коалиција је постала саборска већина, а маја 1906. Медаковић је изабран за председника Хрватског сабора. На тој дужности је остао све до 1918. године. Као председник Сабора постао је и члан Магнатског дома у заједничком Угарском сабору. Биран је за посланика на Српском народно-црквеном сабору у Сремским Карловцима. Средином 1897. године имао је важну улогу у групи која је преузела управу над "Србобраном". Запажена је и његова активност при оснивању листа "Српско коло", који је излазио у Загребу од 1903. године. Као угледни загребачки адвокат истакао се у велеиздајничком процесу против браће Прибићевић 1908. године, а био је укључен и у бечки велеиздајнички процес који је коалиција повела против историчара Фридјунга, оптужујући га због клевете. Истакао се и као следбеник Матијевићеве идеје стварања Привредника и Српске банке. Умро је 25. септембра 1923. године.

СВЕТОЗАР Прибићевић, рођен 26. октобра 1875, један је од истакнутијих политичара које су Срби имали у Хрватској. Главну делатност развио је приликом стварања Краљевине СХС, 1918. године, и у већ формираној новој држави, где је у првој влади био министар унутрашњих послова од 1918. до 1920. године. До одласка у опозицију 1925. године, учествовао је у као министар у разним владама троимене Краљевине. Политичку каријеру започео је 1897, објављивањем зборника напредне српскохрватске омладине под насловом "Народна мисао", заједно са Иваном Лорковићем. Био је то манифест у којем су изнете основне смернице будуће сложне политике Срба и Хрвата. Прибићевић је у то доба студирао математику у Загребу, коју је завршио 1898. године. Запослио се као наставник у Српској учитељској школи у Пакрацу, одакле је прешао у Српску препарандију у Карловцу. После антисрпских демонстрација у Загребу, 1902, постао је уредник главног органа Српске самосталне странке Новог Србобрана. У бројним написима залагао се за разумно решавање српско-хрватских спорова, усмеравајући своја иступања против власти у Бечу. Бечки кругови су на све начине покушавали да сломе и компромитују политику коју је водила хрватско-српска коалиција, па и монтираним велеиздајничким процесима 1908-1909. године. Под баном Павлом Раухом укинут је Устав и уведен је Комесаријат, али те мере нису сломиле ову коалицију. Током Првог светског рата, један део њених првака био је и затворен. Прибићевић се склонио у Будимпешту, па му је тек 1917. омогућен повратак у Загреб. У тим тешким данима истицао се ангажованим говорима о улози коалиције и њеном ставу према решењу националног питања.

(НАСТАВЛЈА СЕ)