Пише: Павле ЛЈумовић
ДАН уочи атентата свих пет особа: Крамер, Келеман, Мални, Петар и Плава Дама отишли су у Марсељ како би изабрали локацију за извршење злодела и да би се темељно договорили о свему. Истог тог понедељка, пошто је припремио своје људе, Крамер је око 10 часова увече узео такси и у 11.15 часова стигао на железничку станицу у Авињону, укрцао се на воз и отпутовао за Торино.

Ујутро 9. октобра, Плава Дама и Петар предали су оружје атентаторима. Свако је добио по један аутоматски пиштољ, марке "маузер" и "валтер" и по две бомбе. Потом су Петар и Плава Дама платили хотелске рачуне, аутобусом отишли за Авињон, где су се укрцрли на воз који је ишао за Италију или Швајцарску, није поуздано установљено.

У даљем излагању, државни тужилац Рол је детаљно описао све што се догађало за време атентата и после њега: хапшење атентатора. Констатовао је да је од девет атентатора Келеман, заправо Величко Керин, умро после извршеног злочина, Поспишил, Рајић и Краљ су ухапшен, док је Крамер успео да побегне, мада му је име било познато, Еуген Кватерник. Остају две особе: човек којег су звали Петар и Плава Дама чији идентитет, признајем, нисмо успели да установимо. Плава Дама и Петар, који се стално налазио у њеној пратњи, остали су велика мистерија.

ПОШТО је прецизно обелоданио учеснике, механизам завере и атентата, државни тужилац Рол је закључио да је атентат извршен са предумишљајем и уз стицај више кривичних дела, што представља отежавајућу околност по оптужене. Излагање је завршио, како наводи Слободан Јовановић, тада дописник "Правде", који је извештавао са овог процеас, готово потресним речима:

"Изгледа да се после овог јадног догађаја треба свега бојати. Треба страховати од насиља, разарања, анархије. У будућности неће више бити друштва ни цивилизације који ће бити безбедни. Нагло се враћамо уназад у време када су варварске хорде наметале насиље и терорисале мирно становништво."

Државни тужилац Рол затражио је смртну казну за оптужене.

Адвокат одбране Сент Обен своју завршну реч која је трајала читаво пре подне настојао да тројицу оптужених представи као родољубе који се боре против тлачења њихове домовине Хрватске од Краљевине Југославије и закључио да се "један чин не може просуђивати по ужасима које ствара, већ по циљевима које су његови починиоци имали на уму. Ови људи, без обзира на то да ли то хоћемо да признамо или не, нису одузели ничији живот, а чак и да јесу, они су у томе били само слепа оруђа".

Сент Обен се, у једном тренутку, обратио и оптуженима, рекавши: "Добро се зна да ви нисте злочинци. Данас се зна да сте са разлогом планули гневом, да сте били огорчени оним што се догађало у вашој земљи. Усташе, чији је покрет проистекао из диктатуре краља Александра, хероји су мученичке Хрватске. Да, мученичке!", потврдио је Обен. Он је даље говорио о наводним масакрима жена и деце католичке вероисповести од власти из Београда, а онда је, обраћајући се судијама и пороти, рекао: "У име тих мученика, у име једног разапетог народа тражим од вас правичну пресуду, пресуду вечне Француске".

ПО завршеном доказном поступку и завршне речи тужиоца одбране, председник суда Лоазон се обратио пороти, како би, према француском закону, утврдио да ли порота сматра да су оптужени криви и да ли у кривици постоје олакшавајуће околности. Уколико на сва постављена питања порота одговори са "да", суд, у складу са одредбама кривичног закона Француске, изриче максималну казну - смрт гиљотином. У супротном, ако порота сматра да постоје олакшавајуће околности, у складу са њима суд одмерава висину и врсту казне.

Председник суда је пороти поставио 32 питања на које је она на 29 одговорила са "да", а на три са "не", што је значило да порота сматра да постоје олакшавајуће околности. Сада је свима у судници било јасно да оптужени не могу бити осуђени на најстрожу казну - смртну. У оваквим околностима, државни тужилац је могао једино да тражи да се оптужени осуде следећом највећом казном - доживотном робијом, што је он и учинио. Ово је значило победу одбране. Лица адвоката блистала су од задовољства, избегнута је смртна казна и главе њихових брањеника су спасене.

Оптужене Поспишила, Краља и Рајића суд је прогласио кривим, јер су "вољно учествовали у договору који је имао за циљ вршење злочина против лица и имовине, свесно помагали и асистирали извршиоцима кривичних дела поступцима који су припремили или олакшали извршење следећих кривичних дела: убиство краља Александра, убиство Луја Бартуа, покушај убиства генерала Жоржа, а Мијо Краљ и за покушај убиства полицајца Гала, и сва тројица јер су се служили лажним пасошима.

Поротни суд департман Буш д`Рон у сагланости са поротом, имајући у виду олакшавајуће околности, осудио је Краља, Поспишила и Рајића на казану доживотне робије са тешким радом. После изрицања пресуде, Поспишил је устао и са узвишеношћу римског трибуна почео фанатично да виче: "Доле убице... Живео Анте Павелић... Живела Хрватска", после чега је одстрањен из суднице.

ПАТЕТИЧНИ БОНЕЛИ
МЛАЂИ колега који је Сент Обену помагао у процесу одбране оптужених усташа адвокат Бонели у свом излагању је упутио патетични апел пороти, апел који би се данас могао тумачити као нека врста предсказања:

"Сетите се колико су честе неочекиване промене у токовима историје" рекао је узбуђено, подигнутог кажипрста. Наставио је даље Бонели своју одбрану, рекавши: "Ови људи, који су својим обичајима и традицијама толико удаљени од нас, људи које можемо да разумемо само кроз речи преводиоца, нису убице, они су борци чији је циљ био ослобођење од иностраног јарма и за стварање слободне и независне државе." Своју одбрану је завршио речима свог претходника, адвоката Сент Обена: "Не треба заборавити да се историја пише крвљу."
(НАСТАВЛЈА СЕ)