Пише: Павле ЛЈумовић

ЗАПОЧЕЛО је саслушање Ивана Рајића, читањем његових генералија: Иван Рајић, рођен у Хрватској, по професији земљорадник, напустио Југославију 1928. као економски емигрант, отпутовао у Јужну Америку, де је 1932. године заврбован од др Јелића, ступио у усташку организацију...

У свом исказу Рајић је, већ на почетку, тврдио да то није била усташка организација већ Хрватска револуционарна организација. Затим је на питање председника Лоазона: да ли је био у логору Јанка Пуста и шта је тамо радио, Рајић одговорио, да је био током 1933, али се бавио искључиво пољопривредом. Тврдио је да је Јанка Пуста била обично пољопривредно добро.

Оптужени, а и одбрана, настојали су да сваку тврдњу да Јанка Пуста није била пољопривредно добро већ полигон за обуку терориста оповргну. Одбрана је настојала да све што се говори о логору Јанка Пуста припише југословенским изворима, при том је навела да је Мађарска све дематновала у Друштву народа. Председник суда Лоазон је одговорио, да се ниједног тренутка није служио оним што је југословенска влада доставила, већ само изјавама оптужених у истрази. Адвокат одбране Сент Обен је на то рекао да изјаве оптужених не могу бити ваљани докази, јер је комесар Пети Рајића саслушавао без преводиоца, и да превођење код истражног судије није било одговарајуће. Такође је одбио све наводе о логору Јанка Пуста, тврдећи да су то подметања југословенске тајне службе.

КОМЕСАР полиције у Анемсу, који је након овог саслушан, изјавио је: "Првог дана саслушања после хапшења Рајића и Поспишила присуствовала је само француска полиција, а тек другог дана се појавио југословенски представник Милићевић који је уједно и преводио. Треће саслушање било је на немачком језику које је обавио комесар Тусон, који је течно говорио немачки." Пети је даље изјавио да су оптужени једино тај записник пристали да потпишу без протеста. На то је Рајић изјавио: "Имали смо различите преводиоце. Не знам шта су они све преводили, али када смо прочитали превод, констатовали смо да су преводи нетачни, да не одговарају нашим изјавама." Оптужени Рајић је у даљем исказу потврдио оно што је и Краљ тврдио, да атентатори нису коцком извлачени и да је то измислио преводилац.

Звонимир Поспишил је тражио да да пре саслушања претходну изјаву. Настао је вербални дуел између председника суда и одбране око тога да ли треба Поспишилу дозволити давање изјаве. Одбрана је свој захтев темељила на традицији која постоји пред поротним судовима у Француској, али је у исто време признала да тако нешто није предвиђено законом, већ да је то дискреционо право председника суда. Коначно, Поспишилу је дозвољено да да изјаву.

"Тога поподнева, кад смо ухапшени у полицијском комесаријату у Анемсу, појавио се представник стране обавештајне службе Милићевић", рекао је Поспишил. Ту га је председник Лоазон прекинуо, није му дозволио да настави, јер је то разрешено сведочењем комесара Петија да Милићевић није првог дана присуствовао њиховом саслушању у Анемсу.

Поспишил је реаговао тако што је изјавио: "Пошто ми суд не дозвољава да дам претходну изјаву и пошто не могу да наведем разлоге за такав поступак, на постављена питања нећу одговарати." После тога, Лоазон је завршио преподневну расправу.

На почетку послеподневне расправе, Поспишил поново инсистира да му се дозволи претходна изјава, али је суд одбио. Потом, Поспишил није хтео да одговори на питање: да ли је учествовао у убиству Тонија Шлегела, директора листа "Загребачке новости", с образложењем да му се ускраћује право на одбрану. Оваквим понашањем Поспишила, суђење је поново запало у ћорсокак. Настала је жучна полемика између одбране и суда. Одбрана је доказивала право Поспишила да да изјаву, а суд оспоравао. Али, да се не би то продужило у недоглед, Поспишил је добио прилику да, пре саслушања, пред судом да изјаву, што је и учинио.

"Једанаестог октобра 1934. године ухапшен сам заједно са Рајићем и одведен у Анемс. Кад смо стигли у комесаријат тамо нас је већ чекао агент српске тајне полиције Милићевић. Он нам је дао папир и тражио да га потпишемо. Ја сам одбио, али је Милићевић покушао да ме наведе да се сложим и да потпишем већ припремљену изјаву. Тражио је од мене да се ставим на располагање југословенским властима. Тражио је да се сагласим са њим, да одем у Италију, пронађем Анту Павелића и да га убијем. Одговорио сам му да ниједан усташа никада тако нешто не би урадио", казао је он и наставио тврдећи да му је Милићевић претио да ће му, ако не прихвати оно што му се нуди, страдати породица.

У току изјаве, председник суда Лоазон га је упитао да ли је саслушању о којем говори присуствовао и комесар Пети? Поспишил је рекао да се он налазио у комесаријату, као и други полицајци, али да они нису могли са њима да контактирају, јер је Милићевић био стално присутан.

А, ево шта Милићевић о том саслушању пише: "Испитивање сам вршио у присуству комесара Петија и његовог заменика Марабутоа. Поспишил је признао све о својој мисији. Имао је да руководи групом терориста која је у Паризу требало да убије краља у случају неуспеха атентата у Марсељу...

У наступу љутње, викао је да му је жао што је успео атентат у Марсељу, јер да није тако било, он би лично `имао част да докрајчи краља у Паризу`. На крају истраге рекао сам француским иследницима да је реч о једном од најопаснијих Павелићевих терориста, као и да је он убио, заједно са Мијом Краљем, загребачког новинара Шлегела, а да вероватно стоји иза још неких других убистава."

У свом даљем исказу, Поспишил је говорио о томе како га је у притвору посетио и шеф српске државне безбедности Симоновић, и додао: "Рекао сам му да сам члан усташке организације, да сам бранио католичку веру и хрватски народ. Срби су православци и чине све што могу да нашкоде католичкој вери у Хрватској. Ако смо се латили оружја, то је зато што су они били спремни у нас да пуцају."

УСТАШКА ЗАКЛЕТВА
НА захтев суда прочитан је интегрални текст усташке заклетве у коме, између осталог пише: "Припадник организације мора извршити све налоге врховника, а ако погази заклетву, сагласно усташким правилима, биће кажњен смрћу".На питање председника Лоазона да ли су осим краља имали налог да убију и француског министра Бартуа, он је поновио речи из изјаве Мије Краља, да они то нису хтели. Адвокат одбране Сент Обен је опет тврдио да је Барту убијен случајно.
(НАСТАВЛЈА СЕ)