Пише: Павле ЛЈумовић
УПОРЕДО са припремама предузетим за путовање краља Александра у Француску, обављене су и друге тајне припреме које ће довести до драме у Марсељу. Ове припреме је вршила терористичка организација, познатија под именом усташе, коју је предводио Анте Павелић, у то време емигрант у Италији. Све до 1929. године Анте Павелић је живео у Загребу као приватни правни заступник без клијената и као политичар без следбеника. Он је водио малу групу хрватских сепаратиста, која је издавала лист "Хрват" који је уређивао Павелићев пријатељ Густав Перчец. То, заправо, није био лист, већ журналистички памфлет који је објављивао отровне нападе против Југославије, против Београда и против Срба.

"Изван сумње је свима и свакоме, да ми Хрвати уопште немамо душманина као што је Србин, па с том чињеницом треба рачунати од сада, па док буде и једног Хрвата и једног Србина", писало је у "Хрвату".

Анте Павелић, организатор и представник најреакционарнијег сепаратистичког дела хрватске буржоазије, под видом национализма, а уз помоћ клерофашиста, основа је 1928. године илегалну фашистичку организацију, која је од 7. јануара 1929. носи име Хрватски усташки покрет. После укидања уставних слобода и завођења диктатуре, указом краља Александра од 6. јануара 1929. године, немилосрдни полицијски притисак, онемогућио је деловање усташа. Највећи број од њих је избегао у Аустрију, Мађарску и Италију. Анте Павелић је емигрирао у Беч, а његов верни пријатељ Густав Перчец је побегао у Мађарску.

Главни град Аустрије био је, у то време, центар окупљања различитих емигрантских покрета, као и стециште многих страних обавештајних служби. Између осталих ту су стално били присутни чланови ВМРО и албанске иредентистичке организације "Косовари", чији је циљ био присаједињавање Косова Албанији.

Анте Павелић се, по одласку у емиграцију, поред политичких акција на рушењу Југославије, одлучио на диверзантско-терористичке акције уз подршку појединих истакнутих личности из Италије, Мађарске и Бугарске. Непосредну организацију својих планова почиње одмах по емигрирању у Аустрију, 17. јануара 1929. године. У Бечу ступа у контакт са франковцима, а пре свих са бившим високим функционерима Аустроугарске монархије: генерал пуковником Стјепаном Саркотићем, пуковником Стјепаном Дујићем, затим Иваном Франком и Иваном Перчевићем.

Истовремено, Павелић консолидује и учвршћује своје везе и контакте које, потом, проширује и у друге земље. Први савезник којег је успео да пронађе била је ВМРО, предвођена Иваном Михајловим. Настојећи да учврсти ту сарадњу, Павелић је отпутовао за бугарску, преко Мађарске и Румуније.

У седишту ВМРО које се налазило у селу Банка, у непосредној близини Софије, састао се са представницима Врховистичке терористичке организације која је представљала десно крило ВМРО-а: Станишевим, Хаджовим, Кондовим и др. са којима је, у име усташке организације, потписао декларацију о координацији терористичких акција против Краљевине Југославије.

Званичне италијанске обавештајне службе су већ раније успоставиле делотворну сарадњу са организацијом Ивана Михајлова. Нема сумње да су Италијани који су, такође, имали велики обавештајни центар у Бечу, проценили да ће имати користи ако сепаратистичку хрватску емиграцију привуку на своју страну. Преко Михајлова успостављају контакт са Павелићем. По савету Михајлова Павелић одлази у Рим где га, посредством Михајлова, најпре прима један високи функционер италијанског министарства иностраних послова, а после тога и сам Мусолини, у вили "Торлонија".

Разговори који су уследили били су толико успешни да је Мусолини Павелићу одмах ставио на располагање вилу у Болоњи у којој је он годинама живео са својом породицом: женом, сином и две кћерке. У Болоњи је од тада било седиште усташког Централног комитета, а благајне усташке организације стално су се "пуниле значајним сумама новца - по наређењу Дучеа (Мусолинија), затим шефа италијанске Тајне полиције сенатора Артура Бокинија и једног од најбољих и најспособнијих функционера Тајне италијанске службе, генералног инспектора Ерколе Контија, који је уједно био задужен за вођење обавештајне акције против Југославије".

Стално се настањујући у Болоњи Павелић је, под утицајем Ерколе Контија, у другој половини 1929. године, одлучио да формира усташке центре, где год је то могуће. Беч је био место где је формиран први такав центар,којим су руководили Густав Перчец и Иван Перчевић. Други усташки центар Павелић, преко својих веза у фашистичким круговима Мусолинијеве Италије, оснива у Бовену, у итлаијанској провинцији Бреши, у другој половини 1931. године. Оснивањем овог центра Павелић у њему пребацује свој штаб, који је до тада био у Болоњи. Такође, у другој половини 1931. године оснива трећи усташки центар у граду Серену, у Белгији. Исте такве центре оснива у Берлину, за подручеј Немачке и у Загребу, за подручеј Хрватске.

Своју мрежу центара Павелић је настојао да прошири и ван Европе,па средином 1931. године шаље др Бранка Јелића у Америку да тамо формира усташке центре. Јелић, који је у Краљевини Југославији формирао организацију хрватских домобрана и био на њеном челу, исту такву организацију формира и у Америци. Тај свој потез је Павелићу потом образложио чињеницо да је у Америци немогуће формирати организацију диверзантско-терористичког типа.

Међутим, касније су ипак основани усташки центри у Сан Паолу, Монтевидеу, Буенос Ајресу и Питсбургу. Павелић се сада усемерава на развијање своје мреже у Европи и оснивање логора за обуку терориста. Тако у Италији формира шест, а у мађарској два логора за обуку терориста за терориситчко-диверзантске акције.

У Аустрији где је био формиран први усташки центар долази до првог сукоба са југословенском тајном полицијом. То је био повод да Аустрија, плашећи се компликација и погоршања односа са Краљевином Југославијом, откаже гостопримство усташама.Густав Перчец је био приморан да пређе у Мађарску, где под лажним именом Емил Хорват, новцем који је добио од италијанских служби, закупљује пољопривредно добро Јанка Пуста, уз саму југословенску границу. Јанка Пуста не само да је била на десетак километара од југословенске границе, него је била и идеално место за обуку терориста који би се, потом, убацивали у Југославију.

СУРОВА ЛИКВИДАЦИЈА
УЗ велику помоћ Звонимира Поспишила логор у Јанка Пусти се развио у јаки терористички центар којим је управљао Перчец, све до 1933. године. Наиме, Павлеић је тада открио да је Перчецова љубавница Јелка Погорелец сарадник тајне југословенске полиције, што је озбиљно уздрмало Павелићево поверење у његовог заменика Перчеца. Након објављивања брошуре Милке Погорелац о искуствима из Јанка Пусте, Павелић је био потпуно убеђен да га је његов стари пријатељ и сарадник издао. Позвао га је да дође у Болоњу и одмах га сместио у затвор Арецо, тамницу за непоуздане чланове усташке организације. Уз присуство Павелића је подвргнут испитивању и невиђеном мучењу. Када је мучењу дошао крај, пише Владета Милићевић, "Перчец је био само крвава гомила меса. Живот су му окончала три хица из Павелићевог пиштоља".

(НАСТАВЛЈА СЕ)