ПИШЕ: ПАВЛЕ ЛјУМОВИЋ
МЕЂУНАРОДНА ситуација и политички односи уочи атентата у Марсељу били су веома сложени. Победом фашизма у Италији, а нарочито нацизма у Немачкој, изменила се међународна политичка клима. Интереси Немачке и Италије су се сукобљавали у југоисточној Европи. Хитлеру није много требало да схвати шта тај део Европе за Немачку значи, како политички тако и економски. План аншлуса Аустрије је припремао већ од јесени 1933. године, упркос томе што је знао да ће наићи на противљење западних сила и земаља Мале Антанте.

Посебно је јак отпор долазио од Мусолинијеве Италије, која је од 1933, пошто је Аустрија "одбацила све демократске примесе свог система", одржавала блиске односе са владом у Бечу. Националистички пуч 1934. и убиство аустријског федералног канцелара Долфуса заоштрило је односе између Немачке и Италије готово до прекида. Међутим, овим чином позиција Немачке је постала нешто боља међу државама Мале Антанте. Истина, Чехословачка се супротстављала свим активностима нациста у Аустрији, Румунија је показивала слаб или никакав интерес, а Југославија се у основи није постављала непријатељски, јер јој је одговарало јачање немачког утицаја у Бечу на рачун Италије, од које јој је долазила највећа претња.

Француска је настојала да ојача своје везе са Малом Антантом, као и везе унутар земаља чланица. Такође је настојала да односи између Француске и Италије постану бољи, а тежила је и смиривању односа између Југославије и Италије. Из тих разлога њен министар спољних послова Луј Барту започиње интензивну дипломатску активност и посећује Праг, Букурешт и Београд, а планира посету Риму. Хитлер због тога оптужује Француску и њеног министра Бартуа да хоће, заједно са својим савезницима да "окруже Немачку као што су то силе Антанте учиниле 1914".

Државе које су биле поражене у Првом светском рату: Аустрија, Мађарска и Бугарска, охрабрене Хитлеровом политиком, тражиле су ревизију уговора у Версају, јер су изгубиле велике просторе на којима је њихов живаљ. На неки начин то је тражила и Италија, која је била међу победничким државама, пошто је била незадовољна што није добила Далмацију и острва.

ЈУГОСЛАВИЈА је у међународним односима заузимала значајно место. Убрзо после завршетка Првог светског рата она се придружила Малој Антанти да би, са Чехословачком и Румунијом заштитила своје и савезничке интересе пред захтевом земаља-губитница које су наговештавале ревизију Версајског уговора. Приступањем Југославије Мала Антанта се претворила у јаки политички и војнички савез којем су многе државе придавале значај велике силе.

Лични утицај краља Александра огледао се у стварању Балканског споразума, 9. фебруара 1934. године, између Југославије, Грчке, Турске и Румуније. Оптерећена тежњом за ревизијом Версајског уговора неких својих политичких странака, Бугарска се том пакту није придружила. Краљ Александар је, међутим, себи ставио у задатак да изглади неспоразуме са Бугарском, не само Југославије него и других балканских земаља. Посета Софији, септембра 1934, била је почетак његовог настојања у остварењу потпуне међусобне сарадње балканских држава. Он је гајио непоколебљиву веру у "Балкан - балканским народима" и стварање будуће федерације која више не би трпела страна уплитања и која би била значајан фактор у европској политици. Међутим, да би била стварно ефикасна и јака, федерација је требало да обухвати све балканске земље. Све док Бугарска, опседнута својим захтевима у погледу ревизије Версајског уговора, од тога не би одустала, то није било могуће. Посета краља Александра Софији, септембра 1934, била је први корак у промени односа Бугарске и прави тријумф његове балканске политике. "Измирење између двеју завађених сестара са Балкана, ако се буде показало постојаним, моћи ће да буде најснажнији фактор мира на Балкану. Заслуга за то припада Александру Првом Карађорђевићу", пише Клод Елан, 1935. године.

Путовање краља Александра за Француску заокупљало је целокупну европску јавност већ дуже време. Требало је да увери Европу о постојању доброг разумевања и пријатељства између Југославије и Француске, а посета југословенског суверена је била манифестација тог пријатељства. Краљ Александар је министру Бартуу, приликом његовог доласка у Београд, после посета Прагу, Варшави и Букурешту, обећао да ће доћи у Париз. Датум путовања је био одређен касније, а требало је да буде између краљеве посете Софији и Бартуове посете Риму. Утврђено је да то буде 9. септембар 1934. године.

ПРЕДВИЂЕНИ датум за краљев полазак у Француску се приближавао и он се интензивно спремао за пут. Био се, управо, вратио из Софије, где је однео једну сјану дипломатску победу због које је био веома радостан, јер српско-бугарско приближавање било је његово дело. Пријатељске државе су биле усхићене његовим успехом, па са таквим признањем било је очито да краљ Александар неће изгледати у Паризу "као мало ђаче коме ће очитати лекцију". Краљ је желео да свој пут у Париз искористи да би наставио разговоре са министром Бартуом, започете у Београду, намењене учвршћењу мира у Европи.

Сва светска штампа писала је о путу југословенског краља у Француску. По некима он је спреман да слепо води француску политику, док су га други оптуживали да игра двоструку улогу, да се окреће према Немачкој. Француске новине су објавиле да им у посету долази искрени пријатељ Француске и да се размишља да се југословенском суверену понуди фотеља у Академији политичких наука која је остала упражњена смрћу белгијског краља Алберта Првог. Александар, који је, несумњиво, међу свим суверенима Европе био највећи франкофил, повезан са идејом и културом Француске, био је сасвим предодређен за такво наследство. Веровало се да би се краљева посета могла подударити са његовим избором за члана Академије Француске.

Припреме за пут су при крају. Краљ одлучује да у Француску не иде преко Беча, а и преко Симплона, већ ће морем путовати на разарачу "Дубровник". Краљ је изабрао да се искрца у Марсељу, радије него у Тулону, јер је гајио симпатије према другом по величини граду у Француској, који се за време Првог светског рата показао гостољубив према Србима. Било му је стало, да долазећи на тло Француске, најпре посети гробље где су сахрањени Солунци. Долазећи у Француску, на ратном броду, југословенски суверен је истицао своју позицију поморске силе на коју се мора рачунати кад су у питању права на Јадрану.

У УНИФОРМИ АДМИРАЛА
ПРИПРЕМАЈУЋИ се за пут, краљ је мислио и о таквим детаљима као што су: коју ће обући униформу и која ће одличја ставити. Краљица је инсистирала да обуче униформу адмирала, али то је "униформа која ми је неудобна, еполете ме терају да истежем врат", противио се краљ, јер се угодно осећао само у "ратној војничкој униформи коју је носио на Солунском фронту". Ипак, краљ је прихватио да путује у адмиралској униформи, која му, по речима краљице, "стоји као саливена". Последњи краљев званични снимак начињен у Југославији приказује га у адмиралској униформи и то је, по мишљењу свих, један од најлепших краљевих портрета.
(НАСТАВЛјА СЕ)