Пише: Небојша Богуновић
ТРОЈИЦИ првооптужених - Принципу, Чабриновић и Грабежу, није изречена смртна казна, јер су на дан атентата имали мање од 20 година, односно по аустроугарским законима билу су малолетници. Уместо најстроже казне изречена им је казна од 20 година тешке робије.
Интересантан случај догодио се са Гаврилом Принципом. НЈега је смртне казне спасло једино слово у крштеници, односно у матичним књигама. Наиме, прота из Босанског Грахова Илија Билбија направио је словну грешку: у црквеној крштеници уписао је нетачан датум Гавриловог рођења - 13. јуна 1894, док је у матичне књиге унео исправа - 13. јул (уместо "л" ставио је "н"). Због овога је у току суђења вођена оштра расправа између тужица и браниоца. Тужилац је тражио да се као датум Принциповог рошђења прихвати 13. јун, како стоји у крштеници, што би значило да је Принцип у тренутку атентата (28. јун) имао 20 година и 15 дана, односно био пунолетан и аутоматски би му следила смртна казна. Судско веће није прихватило образложење тужиоца, него је као датум рођења прихватило податак из званичних матичних књига. То је Принципа спасло од најтеже казне.
Тројица осуђеника на смрт - Данило Илић, Мишко Јовановић и Вељко Чубриловић провели су последње дана "на белом хлебу", пишући писма породицама и родбини, а Вељко Чубриловић, који је иначе био религиозна чоек пред извођење на губилиште читао је Библију.
У зору 3. фебруара 1915. године по хладном и свежем врмену сва тројица су изведена у двориште војног затвора, где су већ била припремљена вешала. Сви који су присуствовали егзекуцији, слажу се у изјавама да су осуђеници, чекајући да им се омча метне на врат били мирни и достојанствени.
Државни джелат, Алојз Зајфрид, Аустријанац по народности овако је описао последње тренутке Илића, Чубриловића и Јовановића: "Са осуђеницима, којима су скинули ланце још у ћелији, дошао је свештеник који је читао последњу молитву. Они су били врло сабрани и мирни. Кад је поново прочитана пресуда, коју су мирно саслушали, доша је на ред један између њих који је био онизак. Био је то Вељко Чубриловић. Кад је стао под стуб, почео је да скида крагну и кравату. Ја сам хтео да му помогнем, јер је тешко откопчавао, а он ми је мирно додао: "Није потребно, сам ћу!" Други је био мршав (Мишко Јовановић). И он је био миран. Трећи (Данило Илић), који је као најкривљи био последњи, био је такође врло миран и сабран. Један од ове тројице - не сећам се који - рекао ми је: "Молим вас да ме само дуго не мучите!" - Не брините, ја сам печен у свом занату, неће све ни секунду трајати - рекао сам му".
На питање да ли су шта говорили у последњем часу свога живота, джелат је одговорио: "Како да не, ја сам то боље чуо него други, јер су добоши лупали. Клицали су против Аустрије, и то врло живо. Шта би друго и могло бити, та они су убили нашега цара и мрзили су Аустроугарску. Ја овдје - као Аустријанац, који воли свог владара - кажем да храбријих и мирнијих осуђеника у мојој пракси нисам имао."
Треба напоменути да суђењем мадобосанцима у Срајеву није стављена тачка на репресије аустроугарског режима у Босни и Херцеговини. Одржани су судски процеси и у Бања Луци, Бихаћу, Травникуи на њима је осуђено више десетина лица.
Живот Данила Илића, Вељка Чубриловића и Мишка Јовановића завршен је на вешалима, али судбина осталих осуђеника који су добили врменске казне није била ни мало боља. за већину њих може се рећи да су били "осуђени на живот", живот недостојан људског бића: оковани у ланце, који су били тешки преко десет килограма, без довољно хране и воде, мучени од затворских стражара, молили су Бога да што пре умру. Документи пронађени после завршетка Првог светског рата који се односе на Гаврила Принципа, Недељка Чубриновића и Трифка Грабежа показују да су затворске власти желела да својим нехуманим псотупањем и разним методама мучења постигну оно што нису учиниле судске власти: да тројицу првооптужених на овај суров начин усмрте.
Прва тројица оптужених су после изрицања пресуде упућени на издржавање казне у војни казамат, који се налазио у старој тврђави из XВИИИ века у месту Терезино у Чешкој. Оковани у тешке ланце и праћени од наоружаних војника они су почетком децембра 1914. године укрцани у специјални вагон на Сарајевској железничкој станици, који ће их одвести на пут без повратк.а
У току путовања стражари су сазнали да је Београд пао у аустроугарске руке (што се догодило на самом почетку Првог светског рата) и то тријумфално саопштиле Принципу. По исказу једног од војника који су спроводили осуђенике, он је на то пркосно одговорио - "Србија може бити окупирана, али не и побеђена."
Усред зиме, која је те године била веома јака, осуђеници су стигли у Терезино и смештени су у хладне, мрачне и мемљиве ћелије. Игром историјске случајности, Принцип је добио ћелију у којој је 35 година раниеј тамновао чувени босански бунтовник Хажи Лојо, човек кои је подигао Муслимане на устанак против аустроугарске окупације.
О првим Принциповим данима у Терезину веома се мало зна, јер су га затворске власти чувале под специјалним режимом, са стално упаљеним светлом у ћелији и са стражарима који су будно пратили сваки његов покрет. Тек када је познати бечки психијатар др Мартин Папенхајм добио дозволу да дође у Терезино, како би проучавао психичке промене код затовреника, могло се сазнати нешто више о тешком животу главног осуђеника. Према Папенхајмовим речима Принцип је био у лошем стању. Жалио се да му је ускраћено једино задовољство у животу - читање књига. Признао му је да је хтео да изврши самоубиство и то пешкиром који му је као једини од ствари остављен у ћелији. Убрзо је оболео од туберкулозе и пребачен је у затворску болницу, где му је ампутирана десна рука, због туберкулозног процеса на костима.
Један други лекар, А. Марш изнео је нешто детаљније податке о Принциповом животу у Терезину: "када сам у лето 1916. године почео лечити Принципа на хирушком одељењу гарнизонске болнице у Терезину, он је већ био кандидат смрти, живи леш, његово до костију сасушено тело покривале су многе туберкулозне ране у величини тањира.
Сигурно је Принцип још пре свога хапшења носио у себи клицу туберкулозе, али су две године тамновања у казаматима терезинске тврђаве биле довољне да толико распламте то жариште болести да се смрт болесника могла очекивати у најкраће време. Чим су се појавили први тешки симптоми туберкулозе, пренели су га у гарнизонску болницу, у којој је имао исту негу као и рањени или болесни војници. Надзор је, додуше, био веома строг: један војник с натакнутим бајонетом стајао је у његовој соби, двојица су стајали пред вратима, а двојица су држали стражу испод прозора, иако је покушај бекство од стране болесника био искључен, јер би он једва могао да пређе две стотине метара.
Упркос строгој забрани ма каквог разговора с њим, ја сам ипак за време лечења нашао више пута прилике да с њим проговорим накратко. НЈему самоме који није смео да пише, чита, нити да ма с ким говори, било је право олакшање када је бар могао с неким да поразговара... У разговору са мном он никада није жалио оно што је учинио, чак и да је могао да наслути страховите последице атентата - избијање светског рата. На цртама његовог лица прочитала је готово свечана озбиљност: очи, које су дубоко лежале у својим дубинама, изгубиле су сјај и пламен, и оне би засјале на тренутак, кад би почео да говори о ослобођењу свога народа. Предан стрпљиво својој судбини, он се опростио од свих земаљских ствари и свој скори конац очекивао је са стоичком мирноћом.
На добром немачком језику причао ми је много о својој породици и о свом кратком животу, али никада није споменуо људе из Црне руке, који су га, по мишљењу аустроугарске тајне плиције, навели на то дело.

УМРО У МУКАМА
ЗА време двогодишњег тамновања нарасла му је дугачка брада, тако да је изгледао за десет година старији. Кад су му скинули браду, преда мном се појавило једноинтелигентно, младалачко лице, пуно изражаја. Витко и нежно Принципово тело имало је типичан туберкулозни хабитус. Као што сам већ поменуо, груди су му биле прекривене великим туберкулозним гнојним ранама. Зглоб у десном лакту туберкулоза је толико била уништила да се горњи и доњи део руке морао да веже сребрном жицом."
Принцип је умро у најтежим мукама 28. априла 1918. године, неколико месеци пр капитулације Аустроугарске. Сахрањен је ноћу између 28. и 29. априла на месном гробљу, уз најстрожије мере безбеднсоти и у потпуној тајности.

(НАСТАВЛЈА СЕ)