Пише : Небојша Богуновић

ОГОРЧЕНЈЕ Гаврила Принципа и осталих младобосанаца на аустроугарске власти које су наметнуле једну врсту колонијалног режима у Босни и Херцеговини, режима чија је основна карактеристика била - политичко обесправљивање народа и економска експлоатација, прерасло је код ових младих људи у отворени бунт, а касније у револуционарну акцију. Већ као осамнаестогодишњак, Принцип је по сопственим речима акумулирао толику мржњу према окупаторском режиму да је све чешће размишљао о могућности индивидуалног терора.
Када је у Сарајево стигла вест из Загреба да је омладинац Лука Јукић покушао атентат на хрватског бана Славка Цуваја, код Принципа је почела да сазрева мисао да и он покуша да убије неког из династије Хабзбург, или бар неког од аустроугарских министара. Као присталица схватања да је индивидуални терор легитиман и једино могући вид отпора према страним завојевачима и експлоататорима, млади Гаврило је, по сопственом признању, већ од почетка 1912. године размишљао да изврши атентат на врховног поглавара Босне и Херцеговине, генерала Оскара Поћорека, представника најмилитантнијег дела аустроугарске политичке елите и великог србомрсца. Ову намеру није могао да оствари јер је убрзо отишао у Београд да настави школовање.
Мисао да пуца на аустроугарског престолонаследника Фрању Фердинанда искрсла је у Принциповој глави тек када је половином марта 1914. године у бечком листу “Ди Зеит”, који је неко прокријумчарио из Земуна у Београд, прочитао да надвојвода долази у званичну посету Сарајеву. Вероватно је Принцип учврстио ову своју одлуку када је сазнао за разлоге Фердинандове посете, који су нашироко коментарисани у српској престоници. Сматрало се, наиме, да надвојвода долази у Босну из следећих разлога: војних - како би маневрима два армијска корпуса у близини границе са Србијом показао политичким и војним круговима у Београду, који су тријумфовали после добијених балканских ратова, да Аустроугарска неће седети скрштених руку, ако би они имали какве претензије према Босни, политичких - да би пред светом показао да је Босна и Херцеговина после анексије постала неотуђиви део Аустроугарске монархије, и најзад личних - да би своју жену Софију, која није потицала из високих аристократских кругова и краљевске фамилије, представио пред међународном јавношћу као будућу аустроугарску царицу.
СВОЈУ чврсту намеру да убије наследника царског престола, Принцип је прво хтео да саопшти Недељку Чабриновићу. Због тога га је позвао у мали парк на Обилићевом венцу (поред данашњег ресторана “Пролеће”) и упитао да ли он жели да учествује у овој акцији, пошто је за њено успешно спровођење потребно ангажовати више људи. Када је Чабриновић дао пристанак, два млада човека су се заклела да ће своју намеру спровести у дело, без обзира на опасност која их очекује, као и жртву коју морају поднети. Принцип је намеравао да још једног свог друга укључи у ову акцију. Одлучио је да то буде Трифко Грабеж, са којим је заједно становао. Без обзира на то што је Грабежа сматрао за “сувише племениту особу” која можда неће схватити “значај овога чина”, Принцип га је упитао да ли одобрава атентат и да ли је спреман да у њему учествује. Када је и од њега добио позитиван одговор, Принцип је закључио да је формирањем ове тројке окончан први али најпресуднији део ризичне акције.
Интересантно је да је Принцип, у време припрема за извршење свога наума био, према сведочењу људи са којима је долазио у контакт, у напетом психичком стању, које би се могло окарактерисати као “узаврело борбено надахнуће”. Један од његових тадашњих пријатеља Добросав Јевђевић (четнички војвода за време Другог светског рата), каже да је “Гавро често цитирао следеће Ничеове стихове:
‘Ја знам одакле сам
Незасит као пламен
Жарим и изгоревам самог себе
Све што год обухватим засветли
Све што иза себе оставим угљенисано је
Пламен сам био и остао’”
Тројица младића из Босне лако су донела “судбоносну одлуку”, али реализација њиховог плана ишла је нешто теже: требало је набавити оружје и са њим се безбедно домоћи Сарајева. Принципу је у једном тренутку као спасоносно решење синула мисао да би му у његовим намерама могао помоћи неки Милан Цигановић, који је једно време становао у истој кући где и он, и кога је добро познавао. Цигановић је био порески службеник, родом из Босанског Петровца, који је важио за једног од најистакнутијих комита, одликован “Златном медаљом за храброст”.
Принцип није знао да је Цигановић у тесним везама са мајором Војином Танкосићем, командантом четничких одреда из балканских ратова, а преко њега и са пуковником Драгутином Димитријевићем Аписом, начелником Обавештајне службе Генералштаба и једним од најистакнутијих људи у тајној организацији “Уједињење или смрт”. Показало се да је Цигановић био прави избор јер је тројици завереника обећао да ће им набавити оружје, као и новац, који им је био потребан за подмирење путних трошкова до Сарајева. Међутим, када је бивши комита сазнао да младићи нису служили војску, захтевао је од њих да се обуче у руковању са пиштољима и бомбама. Зато их је одвео на Топчидерско стрелиште, где су вежбали да гађају разне предмете на одстојању од 60 и 200 метара, као и да активирају ручне бомбе. Према тврђењу Грабежа, “најбољи у обуци био је Гаврило, који је мету на растојању од 200 метара погодио шест пута, а трчећим кораком два пута”.
ПОСЛЕ увежбавања у Топчидеру, Цигановић је захтевао да младићи оду код мајора Танкосића, како би се и он уверио у њихову спремност за извршење задатка. Принцип је одбио да иде, јер је још памтио да га је бивши командант комитских одреда одбио да прими у добровољце за време Балканских ратова, а Чабриновић је био заузет на послу у Државној штампарији. Код Танкосића је отишао само Грабеж и у омањој кући на Врачару упознао је легендарног четничког војводу и једног од најактивнијих људи у тајној организацији “Уједињење или смрт”, који је тројици младића зажелео сретан пут за Сарајево.
Када су све припреме биле завршене, Цигановић је 27. маја увече, дан пре њиховог одласка у Босну, у једној кафани на Зеленом венцу атентаторима предао четири пиштоља са четири резервна шаржера и шест ручних бомби, као и извесну суму новца. Том приликом им је предао и бочице са цијанкалијем, што је представљало јасну поруку да се задатак мора извршити по цену живота.
Са оружјем, новцем и писмима за пограничне органе, Принцип, Чабриновић и Грабеж укрцали су се на лађу са којом су стигли у Шабац. У том граду су се јавили капетану Радету Поповићу, који је био шеф војне обавештајне службе на граници и предали му писмо које му је упутио Цигановић. Поповићу је био надређени старешина мајор ЛЈубомир Вуловић, а овоме пуковник Апис (треба напоменути да су пуковник Апис и мајор Вуловић на познатом Солунском процесу, 1917. године, осуђени на смрт и стрељани, између осталог, и због умешаности у Сарајевски атентат).

ЗАОБИЛАЗИЛИ ЖАНДАРМЕРИЈУ
РАДЕ Поповић је Принципа и његова два друга упутио у Лозницу, где их је сачекао гранични финанс Раде Грбић, који је обављао и обавештајне послове на граници са Босном. Под заштитом мрака он је тројицу младобосанаца пребацио до Исаковића аде на Дрини и ту их повезао са Јаковом Миловићем, који је, такође, обављао деликатне послове за српску војну обавештајну службу у Босни. Уз помоћ Миловића они су пешке стигли до куће Митра Керовића у селу Тобут, где су и преноћили. Сутрадан у рану зору су са Митровим сином Неђом наставили у сељачким колима пут за Тузлу. По јакој киши и великом блату, избегавајући сусрет са полицијским патролама и заобилазећи жандармеријске станице, једва су стигли у овај град.
(НАСТАВЛЈА СЕ)