Пише: Небојша БОГУНОВИЋ
ЛИЧНОСТ чије је име постало синоним тајне организације "Млада Босна" несумњиво је Гаврило Принцип. Мада је његов живот био веома кратак (умро је у 24. години) о њему је написана читава литература, чији су аутори били многобројни домаћи и страни писци.

Један од најбољих биографа младог босанског националног револуционара, професор Божидар Томић детаљно је проучио историјску грађу везану за порекло породице Принцип и публиковао занимљиве документе који бојективно осветљавају животни пут најпознатијег члана те породице - Гаврила.

Према тврђењу професора Томића, преци Гаврила Принципа који су потицали из племена Јовићевић дошли су почетком 18. века из Грахова у Црној Гори на тромеђу Босне, Лике и Далмације и населили се у село Обљај у близини Босанског Грахова. То ретко презиме - Принцип добили су на чудан начин. Наиме, један од њихових предака по имену Тодор, иначе веома крупан и наочит човек, који је носио богато украшену народну ношњу тога краја, често је послом одлазио у далматинске градове, који су тада припадали Млетачкој републици. Гледајући га у тој сликовитој ношњи са "сребрним грудњаком, капом са пауновим перјем, кратком пушком и великим ножем", како каже Б. Томић, Млечани су Тодора сматрали за "поглавара племена" и дали му италијански надимак Принцип (од латинског принципал). Временом, потомци поменутог Тодора узели су презиме Принцип.

И чланови породице Принцип су у тешким временима испољавали особине својих суплеменика: пружали су жесток отпор свима онима који су покушавали да им одузму то мало испошћене земље, или да им угрозе националну и верску самобитност. Гаврилов деда Јован, поштујући породичну традицију, прикључио се са два своја брата незадовољним сељацима, који су се дигли на оружје у чувеном Босанскохерцеговачком устанку, 1875. године.

Српски народ са тромеђе устао је тада против турских феудалаца, тражећи већа социјална и национална права. На чело устанка у овом крају стао је свештеник из Грахова Поља Илија Билбија, који је у складу са обичајима својих предака, "кад су настала тешка времена за народ, оставио је крст и мантију и узео пушку у руке". Билбији се прикључио и Гаврилов деда Јово и за све време устанка налазио се у главном устаничком штабу у Црним Потоцима. Храброст и умешност Илије Билбије и Јове Принципа импресионирали су угледног енглеског историчара сер Артура Еванса, који је једно време боравио у Црним Потоцима и своје утиске о устаницима објавио у "Манчестер гардијану", што је знатно допрнело афирмацији циљева устаничке борбе.

За разлику од деда Јове, којег је красио борбени дух људи испод Динаре, Гаврилов отац Петар - Пепо био је ситан и неупадљив човек, смирена понашања, усто јако религиозна, "који није пио ни вино ни ракију", како су забележили хроничари овога краја. Сушта супротност Петру - Пепи била је и Гаврилова мајка Марија - Нана, која је потицала из угледне породице Мичић из суседног села Малог Обљаја, жена крупна и енергична, спремна да се ухвати у коштац и са највећим тешкоћама у животу. Износећи разлике у карактеру између Петра и жене му Марије, професор Томић каже: "Природа се поиграла овим необичним супружницима, раскошно је украсила жену особинама мушкарца, а човеку подарила меке, добродушне црте жене."

Петар и Марија имали су деветоро деце, али у тешким приликама у којима су живели, без медицинске неге и основних хигијенских услова, у животу су им остала само три сина. Један од њих био је Гаврило који се родио 13. јула 1894. године, а ово име му је на крштењу дао прота Билбија, јер је рођен на дан Св. Гаврила.

Од свог посла - превоза поште и робе на релацији Грахово - Книн, Петар није могао издржавати петочлану породицу, па је најстарији син Јово морао напустити родитељски дом и потражити какву-такву зараду у забитим паланкама Босне. Запослио се најпре као кочијаш, а касније као келнер у малом месту Хаджићи код Сарајева. Чим је стекао нешто новца, почео је помагати родитељима и својој млађој брати - Гаврилу и Николи, који су остали у Обљају.

Једног дана Јово је прочитао у новинама оглас у којем Сарајевска војна команда обавештава грађане да ће вршити упис питомаца у Војну школу. Услови су били врло привлачни: бесплатан стан и храна и што је најважније питомцу се после завршеног школовања пружа сјајна каријера аустроугарског официра. Одмах је о овом обавестио оца и предложио му да Гаврила упише у ову школу. Немајући другог избора, Пепо се сложио са тим предлогом и са сином Гавром, како су га из милоште звали, у пролеће 1907. кренуо у Хаджиће. Судбина је и овога пута показала своје апсурдно лице: за официра аустроугарске армије требало је да се школује човек, који ће непуних десет година касније убити команданта те армије.

Спремајући се да упише брата у војну школу, Јово је навратио у продавницу познатог сарајевског трговца Пешута, како би купио рубље за будућег војног питомца. Пешут, иначе познат у сарајевској чаршији као српски патриота, изненадио се кад је чуо да његов пријатељ Јово хоће свога млађег брата да школује за хабзбуршког официра. Према сведочењу Божидара Томића, Пешут се следећим речима обратио свом пријатељу: "Зар дијете да даш у завод у којем ће се одродити, у којем ће постати душманин свом рођеном народу? Ако нема другог пута, онда је боље да га из ових стопа вратиш кући, па да живи као што су му и досад стари живјели. Али ако хоћеш да послушаш мене као пријатеља, дај га у трговачку школу; она ће му прије него икоја друга донијети хљеба и зараде, и то господске зараде." Јово је прихватио савет трговца Пешута и тако је тога августовског дана 1907. године била одлучена судбина Гаврила Принципа.

Млади Гаврило није био одушевљен што су га уписали у Нижу трговачку школу, јер како је сам рекао "трговачку професију није волео". Бити трговац, зеленаш, међу Принциповим друговима, сматрало се најнижом могућом професијом, поготово што су сељачка деца осећала и презир према сарајевској чаршији. По завршетку трећег разреда трговачке школе, Гаврило је решио да пређе у гимназију. Али, требало је најпре положити допунске испите и убедити брата Јову, који је у почетку одбијао тај предлог. Као послован човек он није могао да разуме Гаврилов идеализам, али је на крају, ипак, попустио, јер је рачунао да ће му брат можда чак и више зарађивати као правник или професор, него као трговац. Тако је у августу 1910. Гаврило отишао у Тузлу, положио допунске испите и те јесени се уписао у четврти разред гимназије.

Немирни Гаврилов дух није дозвољавао да се скраси на једном месту, а уз то је дошао у сукоб са једним професором, па је крајем 1910. године напустио Тузлу и вратио се у Сарајево. Био је срећан што је могао да се упише у Сарајевску гимназију, која је била на гласу и коју је баш у то време похађало неколико ђака, који ће касније постати славни и угледни људи, као на пример књижевник Иво Андрић, академици Васо Чубриловић и Милан Будимир и други.

ПИЈЕМОНТ СРПСТВА
МАДА је са успехом завршио четврти разред и већ се код својих другова и професора афирмисао као вредан и активан учесник литерарних и других кружока, млади Гаврило је поново пожелео да промени средину. Овога пута његова је жеља била да оде у Београд, који је у очима многих људи у Босни представљао Пијемонт Српства. Надахнут тим осећањима кренуо је пешке према престоници Србије, јер није имао новца за воз или друга превозна средства и према сопственим речима када је после десетак дана "прешао границу између Босне и Србије пољубио је српску земљу".
(НАСТАВЛЈА СЕ)