Пише: Небојша Богуновић
ДОБРИ познаваоци прилика у Босни и Херцеговини у другој половини 19. века и првој половини 20. века слажу се у једном: окупација, а касније анексија ове бивше турске територије од стране Аустроугарске, изазвала је незадовољство код већег дела становништва, а у појединим срединама се испољио отворени бунт. Код припадника младе генерације, новонастале прилике изнедриле су револуционарно расположење и допринеле рађању спонтаног отпора према Аустроугарској. Један од видова тог отпора био је и револуционарни покрет студената и ђака, претежно српске националности који је назван "Млада Босна". Историчар Владимир Дедијер, који је детаљно проучио деловање ове организације, каже: "То није била јединствена, централизована и оформљена организација с писаним програмом. Младобосанци су били део спонтаног револуционарног покрета међу јужнословенском омладином, како у границама Аустроугарске... тако и у Србији, Црној Гори, па чак и међу јужнословенским исељеницима у Америци. Ове разнородне групе уједињевао је заједнички циљ: револуционарно уништење Хабсбуршке монархије.
Младобосанци се не би могли окарактерисати као искључиви националисти. Они најодлучнији међу њима тежили су, не само ништењу туђинског јарма, него и уклањању конзервативизма и примитивизма у друштву; они су пркосили свим постојећим институцијама, како државним тако и просветним, а врским и породичним; проповедали су једнакост и еманципацију жена. Посвећивали су велику пажњу етици и другим областима духовног и интелектуалног живота. Уочи Првог светског рата истицали су се као најактивније литерарне групе у борби против академизма а за модерне правце у књижевности".
Ову констатацију Владимира Дедијера потврђује и Милан Будимир, ђак Сарајевске гимназије и младобосанац, који је после Првог светског рата, постао угледни филолог, професор Београдског универзитета и члан Српске академије наука и уметности. Он каже: "Наше удружење је било политичко-револуционарно. И у њему су били углавном Срби, али су му касније, када сам био при крају школовања, пришли и неки наши другови муслиманске вероисповести. Наши су састанци били тајни, састајали смо се на врх Баш-чаршије, у улици која се звала Пилуша. Носили смо књиге - ако нас неко осети и посети да имамо заштиту и изговор: скупили смо се да учимо. А онда је учење у групама било врло развијено. Тада још нико није говорио о `Младој Босни`, а то је било њена гимназијско језгро. Наш циљ је био револуционарни: ослобођење Босне и Херцеговине од аустроугарске доминације и заједничка борба са Србијом и Црном Гором против Турака за ослобођење целог тог јужнословенског простора. На економском плану говорили смо непрекидно о светлој будућности коју би то ослобођење донело и сиромасима, пре свега сељацима, који су чинили огромну већину у тадашњој Босни и Херцеговини".
Дедијер је установио да је назив "Млада Босна" први употребио књижевник Петар Кочић у једном свом чланку објављеном у листу "Отаджбина", 1907. године. Касније су тај назив користили и други аутори, као, на пример, Владимир Гаћиновић, Бора Јефтић, Младен Стојановић и др.
"Млада Босна", као што је речено, није имала чврсту организациону структуру, али исто тако није имала ни своју званичну идеологију, мада је на младобосанце велики утицај имало књижевно стваралаштво Петра Кочића и идејни погледи Владимира Гаћиновића и неких других босанских интелектуалаца. Књижевно стваралашто Кочића је познато, али се о идејним и политичким погледима Гаћиновића, као и о његовом животу, мало зна у ширим круговима.
ГАЋИНОВИЋ је био веома интересантна личност и оставио је видан траг на схватање младобосанаца. НЈегово идејно и политичко формирање почело је веома рано, а његов утицај на босанскохерцеговачку омладину био је изузетно јак. Рано сазрео, овај Херцеговац је изазвао право запрепашћење у књижевним круговима Мостара, када је као петнаестогодишњак одржао запажено предавање о Петру Кочићу.
Свештенички син, пошао је стазама свога оца и уписао се у Богословију, али теолошко образовање није одговарало његовом темпераменту, па је убрзо напустио верско школовање и отпутовао у Београд. У српској престоници је матурирао и уписао се на Филозофски факултет, где му је професор био Јован Скерлић, чије су га слободоумне идеје одушевиле. У Београду је приступио тајној организацији "Уједињење или смрт" и то је имало одлучујући утицај на његово касније политичко опредељење и на његову револуционарну делатност.
Као једног од најбољих студената Београдског универзитета, српска влада је Гаћиновића, као стипендисту, упутила у Беч. Ту се он кратко задржао па је убрзо отишао у Лозану, у Швајцарској је упознато чувеног руског бољшевичког идеолога Лава Троцког. Према неким историјским изворима Гаћиновић је у Лозани упознао и Владимира Иљича Лењина.
Интересантно је да је дружење са руским бољшевицима ојачало Гаћановићево револуционарно расположење, али не у социјалном, него у националном правцу, што се најбоље види из једног његовог писма које је упутио једном свом другу у Сарајево у коме се, између осталог, каже: "Као што смо говорили у Женеви, време је да се озбиљније о томе проговори у српским срединама (мисли се на српске националне циљеве) које су досад скоро по правилу, биле бедне, мизерне и очајне. И ако буде снага, дубоких уверења и велике вере, моћи ће бити од садашњих мртвих Срба можда наскоро једно поколење које из лењости улази у живот, из снова у акцију, из апатије у буђење. Надајмо се да ће се нешто моћи учинити. Ја имам велику веру..."
И поред различитих идејних погледа, Гаћиновић је оставио снажан утисак на Троцког. Он је у листу "Кијевска мисао" објавио чланак у коме је изнео свој утиаск о овом младом босанском идеологу и револуционару: "Поред мене, у углу `Цафе де ла Ротонде`, у густом диму, седи неки млади Србин. Без обзира на веома шарену публику, човек и преко воље заустави свој поглед на њему. То је једна између оних фигура које као да су створене да код уредних људи изазову неспокојство. Висок, мршав, али снажан, мрк, са изразом немира и енергије у очима и цртама лица, он оштроумно посматра све и свакога, жудан утисака из туђег живота, али способан да се не изгуби у њему. Овај човек, скоро младић - једва ако му је 23 године - има свој циљ. Он је Босанац, интиман друг Гаврила Принципа..."
ГАЋИНОВИЋ је, нажалост, умро у Швајцарској 1917. године, не стигавши да учествује у акцијама младобосанаца, али његов идејни и политички утицај и његов револуционарни дух оставили су видне трагове у схватању и понашању Гаврила Принципа и његових другова.
Други један интелектуалац чија су схватања наилазила на видан одјек међу студентима и ђацима из српске средине био је Димитрије Митриновић, по оцени многих историчара, један од најинтелигентнијих и најталентованијих људи свога времена. Он је пропагирао идеје заједништва Срба, Хрвата и Словенаца и борио се за стварање Југославије.
Осим идејних утицаја ова два идеолога, младобосанци су гајили култ према једном, такође младом човеку, који се жртвовао за остварење националних идеала и који је због тога носио ореол "националног хероја". Био је то Богдан Жерајић, који је 1910. године покушао атентат на аустроугарског цара Фрању Јосифа, приликом његове посете Мостару. Исте године Жерајић је у Сарајеву у Босанском сабору (Скупштини) испалио револверске хице на поглавара Босне и Херцеговине, генерала Марјана фон Варешанина. Варешанин је остао у животу, а Жерајић је умро од метка који је испалио у себе, уверен да је Варешанин усмрћен.

ОСВЕТА
У КРУГУ "Младе Босне" Жерајићев поступак тумачен је као херојски гест "саможртвовања за велике националне циљеве" и он је у свести тих младих људи постао симбол отпора против аустроугарске власти. Гаврило Принцип је на суђењу у Сарајеву изјавио да је уочи атентата отишао на Жерајићев гроб и на њему се заклео да ће осветити овог младог револуционара.

(НАСТАВЛЈА СЕ)