ОБАВЕШТЕН о турским припремама за напад на ослобођену територију Србије са свих страна, а сходно одлукама Смедеревске скупштине устаничких старешина, Карађорђе одлучи да предухитри Турке. Планирао је да, пре него што они крену на ослобођену територију Србије, пређе у офанзиву, ослободи нове крајеве на вероватним правцима турских напада, спречи турске концентрације, подстакне народ у тим крајевима на устанак и да ту, на помереним границама Србије и повољнијим положајима, дочека и разбије турску војску.
Издао је наређење да се српска војска окупи до првог јануара 1806. године и да почетком јануара, када Турци још не буду спремни, крене у офанзиву. План је био следећи: да Миленко Стојковић заузме Пореч и Кладово, Петар Добрњац Параћин, Ражањ и Сокобању, Станоје Главаш, Младен Миловановић и Вуле Коларац Крушевац, Радич Петровић и Танаско Рајић Рашку и Нови Пазар, да Милан Обреновић заузме Вишеград, продре у долину Увца и Лима и ослободи Нову Варош и друге градове у долинама тих река, да Лука Лазаревић и Јаков Ненадовић заузму Шабац, а Стојан Чупић и прота Никола Смиљанић бране Дрину.

ЈАНУАРСКЕ БОРБЕ
КараЂорЂе је одлучио да са војском остане под Београдом и буде при руци Стојану Чупићу, проти Николи Смиљанићу, Луки Лазаревићу и Јакову Ненадовићу ако Турци концентрисани на Дрини крену у напад.
До сукоба са Турцима је прво дошло на Крушевачком пољу. Ту је лесковачки паша сачекао устаничку војску. Иако су устаници били изненађени, одбили су турски напад. Жестока борба се наставила до 12. јануара, када Срби разбише Турке и уђоше у Крушевац.
Петру Добрњцу, Стевану Синђелићу, Пауљу Матејићу и другим устаничким старешинама Турци су без борбе предали Параћин. На јуриш су заузели Ражањ, а затим су устаници ушли у напуштени Алексинац.
На њих крене са 3.000 коњаника Пазван-Оглу из Видина, али га они сачекају и потуку на ДЖивджибари.
Миленко Стојковић је смелим и муњевитим десантом заузео Пореч. У њему је заплењено доста топова, наоружаних лађа и джебане. Затим је јуришао на Кладово, није га могао заузети, већ га оставио под опсадом. Наставио је низ Дунав ка Неготину.
Радич Петровић и Танаско Рајић продреше уз Ибар до Студенице.
Алекса Поповић и Милић Дринчић по снажној мећави успеју да се пробију до Вишеграда и на препад, ноћу, заузму све турске шанчеве у граду и сатерају све Турке у камену зграду бившег хана у близини моста на Дрини. Турци пруже жилав отпор, па Поповић и Дринчић одложе напад на ту зграду за наредну ноћ.
Турци обавесте суседне турске старешине о устаничком нападу и затраже помоћ.
Како је Турцима у Вишеграду из Босне у сумрак пристигла велика помоћ, Поповић и Дринчић се договоре да заузети део града спале и да се повуку у шанчеве које је код Вишеграда изградила рудничка војска после ослобођења Ужица 1805. године.
Други део рудничке војске и друге јединице под командом Милана Обреновића, проте Милутина Гучанина и других, којима се придружио и старовлашки кнез Максим Рашковић у току јануара су дубоко продрли у долину Увца и Лима, чак до Рудог, Прибоја и Плевља. У исто време, југоисточно од њих, стигли су у близину Новог Пазара са шумадијском војском Радич Петровић и Танаско Рајић.

ПРОБЛЕМИ НА ЈУГУ
ОБЕ ове војске су имале за задатак да продру што дубље на југ, да тамо подигну народ на устанак, повежу се са Црногорцима и да у долинама Ибра, Мораче, Увца и Лима дође до обједињавања црногорске и српске војске.
После битке код Дежева, крајем марта, у којој је турска војска под командом Сулејман-паше потукла српску војску, Радич Петровић и Танаско Рајић су морали да се повуку, па Турци спалише Студеницу и упадоше у долину горњег Ибра.
Када је завршио са Радичем и Танаском, Сулејман-паша се са војском окренуо према устаничкој војсци у долинама Увца и Лима. Устаници су под тешким борбама морали да се повлаче према Ужицу и Ужичкој Пожеги.
У Радљеву је дошло до одлучног боја. Сулејман-паша који је располагао са 5.000 војника, успео је да потуче војску Милана Обреновића и да заузме Ариље.
Сулејман-паша је наставио поход. Намеравао је да продре према Ужицу, Ваљеву и Шапцу, али га је устаничка војска сачекала на Лопушу и потукла.

ПОДВОЈЕНОСТ
ТУРЦИ су на јужним просторима окупили велике снаге и задржали даљи продор устаничких јединица. С друге стране, црногорски владика Петар Први је у то време у договору са Русима, ангажовао веће црногорске снаге у борби против Француза у Боки Которској и према Дубровнику.
То је искористио Сулејман-паша Скопљак. Пошто је јаким снагама лако угушио устанак Дробњака, Роваца и Морачана, притекао је у помоћ новопазарским Турцима.
(Наставиће се)