Пише: Миодраг Јанковић
ТОКОМ целог двадесетог века на српској политичкој сцени врло је присутан пучистички синдром. Он има плодно тло у котеријама, кликама, изражен је у ускостраначким интересима, али, ван сумње, одњивили су га недоученост, непознавање српске историје, поводљивост, недовољна утемељеност у самосвојству оних којима је била поверена судбина народа и какократија.
Пре него што неко постане превратник - пучиста, он је најпре завереник, уротник, у дубокој сенци ковач планова против етаблираног поретка. То може бити и неко фасциниран влашћу, онај који жарко жели да буде припадник класе на власти убеђен да га је неправда лишила места на главној позорници. Таквима се редовно придруже авантуристи, свргнути политичари жељни реванша, незадовољници сопственом каријером, као и особе од угледа, али које се боје светлости рампе и зато више воле улогу сиве еминенције, саветника, вође из сенке. Разуме се, постоје и пучисти по задатку, плаћеници или агенти неке стране силе (**Откако сам преузео СОЕ у Југославији потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је, углавном, отишао на финансирање Земљорадничке странке и остале видове подмићивања, укључујући и награде за повремене мање саботаже**, писмо Хјуа Далтона, 28. марта 1941. године, британском председнику владе Винстону Черчилу).

МАЈСКИ ПРЕВРАТ
КАДА су се комунисти укључили у политички живот после 1918. године, пучистички синдром је тада обогаћен њима својственом ригорозном конспирацијом и чак терористичким методама. Комунисти су добровољно радили за рачун Совјетског Савеза извршавајући наређења Коминтерне. Зарад **среће и светле будућности пролетера свих земаља**, комунисти су, може се тврдити, били међународна пучистичка, превратничка организација. У последњој деценији двадесетог века запажа се стална или привремена сличност са пучистима из прошлих времена код многих чинилаца на политичкој сцени, али и код обичног света, мимикрија, која заиста може да се именује и као мини-епидемија пучистичког синдрома. Више политичких странака је чак било основано и деловало као полујавна пучистичка удржења.
После мајског преврата 1903. године, којег су извели официри, код нас је била скоро редовна појава уплитања официра у политику. Солунски процес (вођен против **тајне превратничке организације**) је озакоњење безакоња и био је тапија свим авантуристима и завереницима, како у Краљевини тако и данас. Пораз Аписове организације **Уједињење или смрт** 1917. године и победа **Беле руке**, поред других, има као последицу и прелазак извесних **црнорукаца** на страну Совјета и њихову умешаност у трагедију од 9. октобра 1934, у Марсељу, и у пучу, 27. марта 1941. године, по оној старој: освета је јело које се једе хладно.
Завереници из 1903. године оставили су трага, пре свега, као велики родољуби, и имали су значајног удела у успесима Србије у балканским ослободилачким војнама и Првом светском рату. Уз помоћ Регента Александра, Николе Пашића и Стојана Протића њих је потукла **Бела рука** на челу са Петром Живковићем и Петром Мишићем. **Бела рука** је чак и званично на власти после увођења диктатуре краља Александра 6. јанаура 1929. године, када Петар Живковић постаје председник југословенске краљевске владе, што је плод Солунског процеса. Од тога доба **Бела рука** и **Црна рука** непрекидно ће се сукобљавати, као два вируса који се преоблаче, мутирају.

ТРОЈЕДИНИ НАРОД
ЗБОГ мимикрије биће тешко њихово брзо препознавање, али ће их увек одавати склоност ка синергији. Како би се на плећа положио противник, увек је потребно садејство више чинилаца, скуп симптома. На пример, анамнеза ће југословенство идентификовати као синоним **Беле руке**, а **Југословени** се после нестанка Југославије препознају као атавистички **белорукци**. Котерија која опет себе нуди (међународној заједници) за ослонац неком будућем балканском унитаризму - лабавој федерацији бивших рогова у врећи. Са Србима, не више као народом, већ као националном мањином.
**Бела рука** је заслужна и за абдикацију престолонаследника Ђорђа 27. марта 1909. године, а учествовала је у изнуђивању абдикације краља Петра 1.
Најпре регент, а доцније краљ, Александар је, исто тако, уз помоћ **Беле руке** аутор многобројних завера и смицалица, уплитања и режирања политичких догађаја.
Пуч од 27. марта 1941. године је дело официра. Многи од њих су имали пучистички синдром базиран на идеалима завереника из 1903. године. За њих се може казати да су анахроне појаве, а генерал пучиста и енглески плаћеник Боривоје Мирковић је класичан лумен, озаренко, властољубиви психопата. Оно што им је заједничко је употреба Карађорђевића.
У годинама пред балканске ратове, деловање завереника, убица краља Александра Обреновића и краљице Драге, било је, уз помоћ краља, сасвим усмерено на ослобађање јужне Србије, Косова и Метохије. Деловање **Беле руке** послужило је краљу Александру за стварање противприродне државе - Краљевине СХС и у њој - тројединог народа! **Бела рука** је југословенски оријентисана котерија, која је својим слугерањством краљу и његовом унитаризму значајно допринела поразима Србије у двадесетом веку.

ГАЗДОВАНЈЕ МИЛОШЕВИЋА
ПРЕВРАТ 1903. године није угрозио слободу и животе Срба. Војни пуч од 27. марта 1941. године извршен је у часу када је над главом Југославије висио Дамоклов мач. Преврат од 27. марта 1941. учинио је да се тај мач спусти на главу народа, да настане комадање Југославије и да се Срби ставе ван закона. Како официри, тако и цивили - пучистичка Симовићева влада - сносе тешку одговорност за пропаст Краљевине и све ратне ужасе. Симовићев метод употребе недораслог младића - краља Петра 2, у ствари је криминална радња, камуфлирана, али равна краљоубиству. 27. март је, као последица Солунског процеса и стварања неприродне државе краља Александра на Балкану, која је наставила да живи у Брозовом инкубатору, инспиратор и грађанског рата 1991-1995. године. Остварења политике Милошевићевог режима, као да су реализације онога зашта се залагао **Српски културни клуб** пучиста Слободана Јовановића и Драгише Васића. Умногоме, Слободан Милошевић је мимикрија Симовића и Мирковића, задојен духом југословенства са образовањем које се заснивало на **лику и делу** Јосипа Броза. Због тога је његово **газдовање** било катастрофа за српски народ.
(НАСТАВЛЈА СЕ)