Пише: Мидораг Јанковић
КРУНСКИ савет се сложио да се прихвати Тројни пакт. Три министра су поднела оставке, али се један покајао и остао у влади, а двојица су била замењена новим лицима. Тачно у поноћ 23. марта 1941. године, кад је истицао рок, министар спољних послова Цинцар-Марковић је обавестио немачког амбасадора да ће Југославија потписати. Церемонија потписивања је обављена 25. марта у Бечу. После чина приступања Тројном пакту, у специјалној и засебној аудијенцији, Хитлер је Цветковићу и Цинцар-Марковићу рекао да он зна какве су симпатије кнеза биле и шта је кнез жртвовао кад је преко тога прешао.
О кнезу Павлу је у тим данима, оставио сећање и његов министар двора Милан Антић: **Знао је да жртвује себе за већу ствар. Сви смо ми знали на чијој су страни његове симпатије, али је он ипак супериорна личност. Кнез је био психолошки комплексна природа, која карактерише само више духове Почев од признања Совјетског Савеза, расло је његово убеђење да нема обзира преко којих не би требало прећи за спас своје државе.**
Два дана пре него што је пакт потписан кнез Павле је примио патријарха Гаврила и генерала Симовића. Ширило се антиосовинско расположење и све више се говорило против кнеза Павла. Црква је већ почетком те судбоносне године почела да шири једну брошуру под називом **Миротворци** у којој се на Немачку указивало као на извор свих зала за Европу. Од Намеснитшва и владе тражено је да се окану Немачке. У брошури је писало: **Боље је жртвом задобити царство небеско, него лукавством царсво земаљско... Око живог тела овог народа нема погађања! Ко нам по томе послу прилази, нека рачуна само са једном ценом. Та цена је - крв.**

ОГОРЧЕНЈЕ ЗБОГ ПАКТА
ПАТРИЈАРХ Гаврило је обавестио кнеза Павла да СПЦ сматра владину политику националним угрожавањем. Кнез није успео да патријарха убеди у потребу вођења управо политике коју води Цветковићева влада. Душан Симовић је кнезу рекао да у војсци влада огорчење због владине одлуке да приђе пакту. Он није могао да гарантује да неће избити побуна са циљем да се обори Намесништво. Генерал Пешић и Мачек су одбацили Симовићеву претњу као неозбиљну. Кнез је у приватну аудијенцију примио и старог пријатеља дома Карађорђевића др Владимира Ћоровића, који му је такође изразио бојазан да се приступање пакту у народу може разумети као капитулација. Кнез му је мирно одговорио:
**Драги господине професоре, и драги пријатељу, ја разумем ваша осећања, али вас молим да ми верујете и да знате да, док се год на овоме дому вије стег Карађорђевића, не може, не сме и неће бити капитулације. Ја ћу учинити све да спасем земљу од ратне катастрофе, ма и самог себе жртвовао.**
**По Београду се**, како је касније (25. јуна 1969) рекао кнезу Павлу Драгослав Ђорђевић (историчар, једини који је имао прилику да га кнез Павле прими после рата и са њим разговара о преврату 27. марта 1941. године), **причало отворено, да ће војска извршити своју дужност и бранити част нације која је упрљана издајом наших савезника од стране Цветковићеве владе.** На то је кнез Павле одговорио: **Који су то савезници? Ми нисмо имали никакве савезнике. Пропашћу Француске 1940. године, која је како тако помагала земље источне Европе и подржавала Версајску Европу, ми смо остали потпуно усамљени. Мени се увек приписивало, да сам већи Енглез од Енглеза, а после дошли пучисти да бране Енглеску од мене. Где је овде логика?**
О томе колико је био у праву, и у коликој мери је био визионар, најбоље казују ове речи Васе Казимировића: **Каква је осећања кнез Павле гајио према Енглезима, и како је процењивао шансе Југославије у њеном евентуалном рату са силама Осовине, види се из многобројних извештаја посланика Велике Британије у Београду, нарочито из 1940. године. У јуну 1940. британски посланик је обавестио своје министарство у Лондону, да је кнез Павле свим срцем за победу Британије у рату са силама Осовине, али да сматра да би улазак Југославије у рат против Немачке и Италије, у условима какви су тада уопште узев владали, то било равно - самоубиству. У августу исте године, пак, посланик Велике Британије, истакао је у свом извештају, да је кнез Павле мишљења, да Југославија, сасвим сама, и упућена само на себе, не би могла да пружи отпор дуже од 14 дана и да би у рату са армијама Немачке и Италије сигурно изгубила два милиона људи.**

КНЕЗА ВРАТИТИ У БЕОГРАД!
ПОШТО је 26. марта 1941. године објављено да је Југославија приступила Тројном пакту, у Београду су се догодили улични немири. Протести против пакта били су ухватили маха нарочито у српским крајевима. Ово незадовољсво је било организовано и подбадано од агената британске тајне службе који су свуда по Србији бунили народ против владе и против кнеза Павла. И Совјети су у Србији имали свог организатора незадољства - био је то генерал НКВД-а Мустафа Голубић! Кнез Павле је био свестан непопуларности чина који се одиграо у бечком дворцу Белведоре претходног дана. Знао је да је тиме његов положај био угрожен, ипак се био одлучио да све стави на коцку за спас своје земље и народа. Сачекао је да му Драгиша Цветковић поднесе извештај о догађају у Бечу и у девет увече, сео је у воз и кренуо за Брдо код Крања, да се одмори.
Из Дневника генерала Јована Лека, у то доба команданта пешадије Дунавске области и управника Двора њ. к. в. краља и Записа министра двора Милана Антића, имамо сасвим добар опис овог путовања њ. к. в. кнеза намесника Павла Карађорђевића.
Кнез намесник Павле је са Топчидерске железничке станице кренуо у 21.30 ч, 26. марта 1941. године. Био је у пратњи ордонанс-официра ђенералштабног капетана Поморишца. У Винковцима је воз био задржан и путник у њему дознао је да је у престоници гужва.
Ујутру, злосрећног 27. марта 1941. године, у Загребу, на глас о пучу војни свештеник Милутин Арсић отишао је у Војну команду генералу Петру Недељковићу. Код њега су већ били генерали Душко Трифуновић и Милорад Петровић Лорд. Из Београда је телефоном звао генерал Душан Симовић и са Недељковићем разговарао о кнезу Павлу. Недељковић га је обавестио да је кнез из Загреба отишао у правцу Брежица и тада му је Симовић издао заповест да кнеза стигне и врати у Загреб. Недељковићев одговор је био: **Разумем**! Међутим, није му било пријатно да наредбу изврши, мало времена пре тога био је у аудијенцији код кнеза, да би му се захвалио за унапређење у чин армијског генерала. Не би ли заборавио на нелагодност, замолио је свештеника да заједно са њим пође аутомобилом у Заптежић крај Брежица. Свештеник то није желео, али му је генерал једноставно наредио и свештеник је послушао.

БЛЕДИ НОВИ КРАЛЈ
КАДА су стигли, појавио се кнез блед у лицу. Генерал му се извинио и објаснио му да по налогу генерала Симовића мора да га врати у Загреб. На то, кнез је упитао: **Зар не могу на Брдо?** Одговор је био одречан. Спремио се и пошао. У аутомобилу, до Загреба, кнез се свештенику Арсићу учинио још блеђи него раније и све време вожње није ниједну реч изговорио. Дошли су у команду. Генерал Недељковић је отишао да телефоном извести Београд. Кнез се шетао по канцеларији. Пошто су били сами, кнез се обратио свештенику и рекао: **Јадни Срби, шта ће с њима бити?** Свештеник му је одговорио: **Височанство, ми смо у рату. Многи су велики људи и у прошлом рату подлегли својој судбини. Ако су Ваша дела политички била исправна и корисна по народ, ви ћете бити једног дана велики човек, што ће народ и историја признати.** Кнез Павле је био смирен, само је дубоко уздахнуо.
Убрзо је стигао Влатко Мачек са тројицом својих сарадника и отпратио кнеза у Бански двор. Један официр, веран пучистима у Београду, био је стално са њима. Мачек је замолио кнеза да пуч прихвати као свршену ствар и понудио му услуге Четврте армије. Та армија је у потпуности била састављена од
Хрвата. Мачек је опкушао да убеди кнеза да ће уз помоћ те армије моћи да преговара са превратницима. Кнез Павле му је одговорио да тако нешто не долази у обзир и да он не жели да изазове грађански рат. Подсетио је Мачека да су његова жена и деца у Београду, у рукама побуњеника. У Београд је отпутовао заједно са баном Иваном Шубашићем. На земунску железничку станицу стигао је после седам увече. Тамо је чекао генерал Душан Симовић, официјелни вођа пучиста. У његовој пратњи је било неколико официра и један одред пешадије!
После потписивања оставке у министарству војном, кнез Павле је стигао у Бели двор где се налазила цела његова породица и где га је чекао малолетни краљ Петар. НЈегову прокламацију о преузимању власти прочитао је, имитирајући краљев глас, поручник бојног брода Јаков Јововић. Тако је, тај последњи југословенски краљ, започео своју ефемерну владавину: уместо њега говорио је неко други имитирајући га. И касније, често је он говорио као да је неко други, често је млади Петар био употребљаван.

БАЈКА О ЦРВЕНОЈ АЖДАЈИ
ПРЕД одлазак имали су врло мало времена да се спреме. Кнез Павле је издавао упутства за паковање и владала је велика ужурбаност у Белом двору. Симовић је био ту и кнез и он су имали разговор који је потрајао читав сат. Пролазећи поред јеног купатила на спрату, слушкиња је чула јецаје изнутра и затекла малог кнеза Николу како шћућурен плаче. Старији Александар имао је да се брине о кнењиги Јелисавети.
И данас, она се сећа шта јој је он тада читао - бајку о црвеној аждаји! Послуга је ужурбано износила кофере и
смештала их у аутомобиле. Око једанаест сати на врху степеница појавио се кнез Павле са целом породицом. Код Нила Балфура налази се опис испраћаја, писан по сећању једног сведока. **Чим их је угледао, краљ се одмах попео до њих. Сад смо сви схватали шта то значи. Знали смо да кнез и његова породица одлазе у изгнанство и да је то сад последњи поздрав краља са стрицем - који му је био саветник уместо родитеља и који га сада, чудном игром судбине, напушта и одлази у изгнанство у тренутку у коме млади краљ преузима власт и престо, да би преузео највећу одговорност... и то у тренутку у коме му је стриц најпотребнији. Сузе су нам грунуле свима. И краљ је јецао, и кнез и кнегиња Олга и њихова деца. Краљ је прво пољубио кнегињу Олгу, принчеве Александра и Николу, а затим принцезу Јелисавету. На крају је загрлио и пољубио свога стрица кнеза Павла. То је био најдирљивији тренутак. Стајали су тако, дуго загрљени, плачући и љубећи један другог.**

(НАСТАВЛЈА СЕ)