Пише Никола Јанковић
У САСТАВУ Музеја кнеза Павла ушла је, дабоме, прва колекција иностране модерне уметности код Срба, колекција коју су створили кнез Павле и Милан Кашанин у Музеју савремене уметности који се налазио у Конаку кнегиње ЛЈубице, у коме је пре тога био смештен Завод за глувонему децу. Највећи број слика, око шездесетак, кнез Павле је 1925. године и наредних, измолио од својих познаника. Рецимо, господин и госпођа Беренсон, велики пријатељи кнеза Павла, поклонили су Камија Писароа и Чарлса Кондера, а касније Бернар Беренсон је даровао и једног дивног Матиса из фовистичког периода - **Црвене букве** сликане 1901. године.
Пишући 1936. године у **Београдским новинама** бр. 2 о Музеју кнеза Павла, Тодор Манојловић се, сасвим с разлогом, осврнуо на улогу Милана Кашанина. **Искрено наше признање припада г. Милану Кашанину који је са великом љубављу, супериорним разумевањем и одабраним уметничким укусом уредио тај сјајни нови дом наше културе. Пример г. Кашанина показује, уосталом, најлепше и најјасније шта може да спроведе једна млађа културна снага постављена на своје место.**
У своме раду о Милану Кашанину, објављеном у Зборнику народног музеја ДЖВИ/2 из 1997. године Ирина Суботић пише: **Могуће је веровати да је и сам принц Павле желео да Музеј дође до јаснијег усмерења и виших критеријума, јер је, уосталом, и сам сакупљао у својој приватној збирци изузетно вредна дела, и Музеју, као лични дар, поклонио двадесетак репрезентативних слика, пре свега пленеристичку композицију *У парку* Камија Короа, слике Дерена, Сислеја, Иље Рјепина, Леонара Огиста Лермита и неколико дела старих мајстора.**
У истом есеју из пера Ирине Суботић, једног од највећих познавалаца модерне уметности у Србији, налази се и доста прецизан опис приватне колекције кнеза Павла: **У Белом и Старом двору на Дедињу, налазе се још увек дела која су припадала приватној колекцији принца Павла: Веронеза Палме Сатријег, Ђованија Каријанија, Бројгела Старијег, два изузетно драгоцена платна Николе Пусена и његовог зета Гуаспра Дигеа, затим Доменика Бекафумија, Симеона Вуса, Албрехта Алтдорфера, Ежена Делакроа, Фроманхтена, Каналета, Бонингтона...**

ДОБРОТВОР СРПСКОГ НАРОДА
ОДЛИЧНИМ и документованим написом о Милану Кашанину и Музеју кнеза Павла, Ирина Суботић нас је навела на једно откриће. Пише: **Музеј је током тридесетих година успео да купи у Паризу, између осталог, слике Монеа, чувену **Руанску (ружичасту) катедралу** из 1892/1894. године, а затим и вредна дела Реноара, Дега, Дрена, Вламенка, Ван Донгена, Утрила, Бонара, Гистава Мороа, Тулуз-Лотрека, Анрија Матиса, Жоржа Роа...** Ирина Суботић наводи податке из архива Народног музеја: колико је која слика плаћена и имена посредника. **Кашанин је током 1932. године поново тражио од Министарства просвете да обезбеди средства која нису била одобрена у 1931. години, и то 130.000 динара за набавку дела француских мајстора у Паризу. Очевидно**, закључује Ирина Суботић, **сума је углавном била набављена, тако да је уследио низ куповина**.
Истражујући у Архиву Југославије грађу **Инвентар - Двор Краљевине Југославије**, пронашли смо једну признаницу коју је потписао пуним именом и презименом Милан Кашанин 23. маја 1933. године, у Београду. Тога дана, за потребе куповине слика у Паризу, примио је из касе њ. к. в. кнеза Павла сто хиљада динара! Из једног писма с краја јануара 1934. године које је Милан Кашанин упутио Кнезу Павлу (цитирано у напомени 25. есеја Ирине Суботић) дознајемо и да је кнез дао обећање да ће преко својих личних веза у Паризу помоћи да се обезбеде средства и посредници како би се најповољније за Музеј купила дела Реноара, Сезана, Дерена и Сегонзака.
По свему судећи, мораће радикално да буду промењена мишљења и писања према којима кнез Павле је сасвим незнатан добротвор-дародавац Музеја који је носио његово име. На основу доказа, он мора бити прихваћен као један од највећих задужбинара у модерној српској историји и признат као велики добротвор српског народа.

РЕЧ ЗНАНИХ ЕСТЕТА
У НАЈВАЖНИЈА културна достигнућа између два светска рата свакако спада **Уметнички преглед**, месечник, издање Музеја кнеза Павла. Први број је изашао октобра 1937. године, а био је штампан сваког месеца осим августа и септембра све до априла 1941. године. Главни уредник и редовни сарадник Уметничког прегледа је био Милан Кашанин.
Месечник је пратио све активности Музеја: изложбе, куповине, поклоне, посете, али и збивања у ликовном животу земље као и археолошка постигнућа. Затим, објављивани су прикази значајних изложби у иностранству, преглед књига, сродних часописа у иностранству и, разуме се, за релативно кратко време, у њему је објављен велики број написа посвећених уметности из пера наших умних зналаца: Павла Васића, Бранка Лазаревића, Тодора Манојловића, Александра Дерока, Ђорђа Мано-Зисија, Предрага Милосављевића, Станислава Винавера, Бранка Поповића, Мила Милуновића, Светозара Радојчића... Од странаца, ту су текстови Елија Фора, Бориса Лоског...
**Уметнички преглед** је био први часопис те врсте код нас и одмах је био на највишем европском нивоу, штампан је у Државној штампарији на луксузној хартији, великог формата (25х32 цм) и у елегантном и врло предгледном прелому у два ступца. Први број је донео факсимил аутографа писаног ћирилицом **Поздравне речи НЈеговог краљевског височанства кнеза намесника Павла**: **Поздрављам први број Уметничког прегледа са особитом радошћу. Такав високо културан часопис недостајао је до сада нашој јавности и та се празнина осећала. Наш народ је увек имао дубок смисао за уметност као што доказују многобројни споменици који, из најраније историје, красе нашу домовину. Срећан сам што се тај дух и данас испољава на снажан и видан начин. Павле.**
Разноврсност интересовања кнеза Павла за уметност осликавају многи написи у **Уметничком прегледу**. На пример, у бројевима 5. и 11. од фебруара и октобра 1938. године, Павле Васић је представио сликарство Николе Пусена, осветливши дело и посебно давши великог француског мајстора ДЖВИИ века кроз његову преписку. У броју од фебруара 1938. године објављене су две одличне репродукције слика Николе Пусена из личне колекције кнеза Пала. То су **Венера и Адонис** и **Предео са три монаха**. Павле Васић каже: **У збирци њ. к. в. кнеза намесника Павла налазе се три Пусенове слике: два пејзажа и једна митолошка сцена.**

МАГИЧАН ТИЦИЈАНОВ ПОРТРЕТ
ИСТРАЖИВАНЈА инвентара двора у Архиву Југославије, посебно свега што се тиче кнеза Павла и његове породице, врло бројне фотографије слика и предмета дела великих светских уметника показују да је кнез Павле изучавао и волео сликарство Тицијана, Тинторета, Белинија, Мантење, Рубенса, Ел Грека, Гоје, Луке Кранаха, басана, Шардена, Клода Лорена... и, Николе Пусена.
Ми знамо да у љубавима за лепо **разлике времена ћуте**, све је само сад, па је лако замислити да је кнезу Павлу сликар оних и данас тако омиљених **Пастира Аркадије** мистериози и често херметични Никола Пусен био савременик када је писао: **Али се плашим злобе нашег доба. Поштење, савест и вера прогнани су из људског друштва, владају само порок, подвала и интерес. Све је изгубљено, ја очајавам за добрим. Све је испуњено несрећом.** Волећи сликарство и све лепе уметности, кнез Павле као да се стално придржавао Пусеновог савета: **Ствари у којима има савршенства не треба да се гледају са журбом него у доколици, са расуђивањем и разумом. Да би човек о њима донео правилан суд, треба да употреби иста средства која су потребна да се та дела добро ураде.**
Из писма Бернарду Беренсону сазнајемо да је кнез Павле предвиђао велику изложбу црквене уметности на пролеће 1936. године. Октобра 1935, провео је у Лондону и Паризу ради лечења руке (**чудна ретка болест окоштавања мишића**, како је сам записао). Купио је Тицијанов портрет, после тродневног дружења са сликом и посматрања забележио је:
**Схватио сам да је то слика с којом бих желео да проведем читав живот**, а Кенет Кларк му је помогао да купи једног ванредног Клода Лорена и свакако велики понос кнеза Павла - Ел Грековог **Лаокаона**. Почетком 1937. године покушавао је да откупи једну слику Пјера ди Козиме. ЛЈубав кнеза Павла према **стварима у којима има савршенства** илуструје понајбоље Нил Балфур, када каже да је кнез своју врло омиљену малу слику мантење **Глава светог Јеремије** држао умотану у свиленој кошуљи!

КАТАЛОГ М. КАШАНИНА
МУЗЕЈ кнеза Павла приредио је више изванредно успелих изложби: **Модерно француско сликарство** - 1936. године; **Савремена данска уметност**, **Пољска уметности**, **Турске слике и публикације** - 1937. године; **Италијански портрет кроз векове** - 1938; **Сто година француског сликарства - од Давида до Сезана** - 1939. године.
Велелепна изложба **Италијански портрет кроз векове** имала је огроман успех. Београд је тада имао 241.000 становника, а изложбу је посетило преко осамдесет хиљада људи.
Милан Кашанин је 1938. године објавио каталог **Музеј кнеза Павла** и 1939. године на француском **Југословенска уметност - од постанка до наших дана**. На првом месту у тој обимној монографији објављена је репродукција бисте кнеза Павла коју је урадио Иван Мештровић.
(Наставља се)