ГРАД Охрид начичкан је црквама, као небо звездама. У владичино време, било их је четрдесет. Најзначајније су биле светог Климента, свете Софије, Свети Јован Канео, пресвете Богородице Каменске, светог Николе, звана Ђеракомија, светог Ђорђа итд. Није било потребе да се граде нови храмови. Поправљене су и одржаване постојеће и у њима се редовно одржавала богослужења.
Поред високог пирга у Светом Науму и зграде Митрополије, Николај је подигао монументалну звонару код цркве светог Климента. Иначе, ова црква, мати свих охридских цркава, није имала звоник. У току рата, славни научник Михаило Пупин заветује се пред владиком да ће, ако Охрид буде у саставу нове државе јужних Словена, поклонити Охриду једно велико звоно.
Одржао је реч. У Охрид је допремљено звоно тежине 2.223 килограма. Владика је саградио звоник и монтирао звоно. Велегласни звон овог колоса разлегао се недељом и празником охридском котлином и постао симбол тога града.
Владика Николај прокрстарио је цео свет разним поводима. Ни за једно место није био толико везан као за Охрид. Овај град постао је његов духовни Витлејем и Назарет. По овом граду Николаја су звали: охридски пустињак, охридски мудрац, охридски беседник, охридски молитвеник, охридски исповедник итд. Волео је тај град не због националних боја, већ као град Божји, град светитеља, храмова, град прве писмености и културе која се наставља у Рашкој за време Светога Саве.
Охриђани су волели Николаја. Народ му је прилазио са великим поверењем, и није се устручавао да се пожали на своје кметове, жандарме, шумаре, начелнике... Николај је то примао к знању и срцу, проверавао и интервенисао штитећи сиротињу. Зато је био веома популаран. Када би пролазио чаршијом, занатлије би остављале алат и муштерије, да притрче за благослов и да му пољубе руку.
Невољници су долазили код њега у свако доба. **Код њега није било ни најављивања, ни аудијенције, улазило се као у воденицу...**

ПРИЈАТЕЛЈ ПТИЦА И СИРОТИНЈЕ
У ОХРИДУ је било доста птица, нарочито галебова и гавранова. У одређено време слетала су читава јата под Николајев прозор да их нахрани. Када је шетао кроз варош, један гавран пратио га је у стопу и скакутао око њега. Говорио је да су гаврани мудре и добре, **монашке птице**. Ову, иначе, у нашем народу непопуларну птицу **злослутницу** он је увео у литературу у легенди о **Ананди вран-гаврану**, у свом поетском делу **Речи о Свечовеку**.
Владика је посебно бринуо о сиротињи, које је у Охриду било много. Један угледни новинар, који је посетио Охрид, објавио је опширну репортажу у којој, између осталог, пише и ово:
**Био сам изненађен како су били обучени Цигани, Циганке и њихова деца. Одевени су били у неке свилене хаљине са цветовима, у црвене собне халате, у скупоцену одећу са чипком итд. Изгледало је да су опљачкали неки робни магазин. Жене су имале ешарпе од фине свиле, старци парадне официрске мундире и другу одећу - читава маскарада тог света који, иначе, воли шаренило.
На моје чуђење шта се збива, хотелијер ми је рекао да су ту, недавно, биле неке две *луде* Американке, па видевши да је свет оскудно одевен критиковале су управу вароши и државу.**
Владика им је тада рекао: **Одените их ви у име Христа, купите у Америци ону робу што је намењена преради и пошаљите.**
После неколико месеци стигао је велики товар разне одеће. Сиротиња ће имати одела за неколико година.
Целу своју плату, сав новац који добија од издавача, као ауторски хонорар за своје високотиражне књиге, делио је сиротињи. НЈегова несебичност била је пословична међу његовим савременицима. Када је умро, у његовој заоставштини није нађено пребијене паре.
Остали су рукописи његових дела, једна обична пастирска фрула и проста сеоска шареница, ткана руком његове мајке, коју је са собом носио као драгу успомену, и њом се у хладним зимским ноћима покривао.
После доношења новог Устава српске цркве 1931. године, створена је Охридско-битољска епархија, са седиштем у Битољу. За епископа нове епархије изабран је владика Николај. Подручје ове епархије било је много веће, а Охрид је постао само једно архијерејско намесништво. Владика се морао преселити у Битољ, где је провео шест година.
Битољски период владичиног живота карактерише социјална и хуманитарна делатност. Битољ је био велики град, али град сиротиње и беде. Нарочито се одликовао великим бројем јеврејске сиротиње. Нигде се није могло наћи толико носача Јевреја као у Битољу. Истина, имао је и један број богатих Јевреја, али су од њих били доста богатији Цинцари и Грци, који су вештији у трговини. Најсиромашнији су били турски Цигани.
Када је као епископ стигао у Битољ и видео толику сиротињу, нарочито децу, владику је то толико потресло, да ноћима није спавао. По сведочењу његовог синовца Јована Велимировића, који је са владиком био у Битољу, Николај није хтео лећи у кревет када је стигао у Битољ: **Ја сам духовни пастир овога народа, ове деце. Немам право на удобну посетљу док су они без хране, одеће, обуће и крова над главом. Христос, гладује, сиротује и пати у њима. Имам ли право ја, као Христов свештеник, на удобан живот док они пате и страдају**.
Оставио је перо и писање и посветио се сиротињи.

ДЕЧЈЕ СИРОТИШТЕ **БОГДАЈ**
ОДМАХ је организовао хумано друштво **Пастир** и сиротињску кухињу. Кухиња је била близу митрополије, где је некада била болница. Ту је подигао и капелу светом Науму, у којој се редовно служило и вршила молитва над болесницима. Свакодневно су кувани казани разних јела за сиротињу. Кухиња се издржавала од прилога епископа, епархије и верника, у намирницама и новцу. Владика се обратио својим пријатељима у Европи и Америци, који су обилато помагали овој кухињи.
Друга велика хумана установа у Битољу, коју је основао, била је **Богдај**, сиротиште за децу. Да би збринуо сву сиромашну и гладну децу, владика је купио једно имање, мало даље од центра града. Ту је подигао потребне објекте. Касније је докупљивао суседна имања и дворишта и проширивао сиротиште.
**Богдајом** је управљала једна просвећена девојка из Јагодине Нада Аджић, ћерка професора и директора јагодинске учитељске школе. Она је дошла у Битољ да прими монашки чин. Доцније је постала монахиња и игуманија манастира Враћевшница.
Нада је, по владичином налогу, прикупљала сиромашну децу у граду, без обзира на нацију и веру. Ту је било деце Турака, Јевреја, Цигана, хришћана, Албанаца... Заједно су се хранили, играли, певали... Строго се водило рачуна да сва деца буду васпитана у сагласности са традицијом свога народа и своје вере. Владика је на томе посебно инсистирао. Сиротиште је било једна својеврсна мултинационална, мултиверска и свечовечанска колонија. Владика се тиме поносио и то често истицао као пример, државницима и политичарима света.
***Богдај* је био владици најмилији**, пише његов синовац Јован, потоњи епископ шабачко-ваљевски (један од најугледнијих епископа новијег времена у српској цркви), **и био је најосетљивији дамар владичин. Чинило нам се, гледајући све то, да владика живи за **Богдај**. Није било дана да га не посети и проведе извесно време у њему са децом. Деца су му се пентрала по коленима, увлачила се у мантије, скакала око њега, а он се само смејао и све деци дозвољавао. О **Богдају** је певао, писао, говорио**.

Спевао је и химну **Богдаја**:

Ми смо мали Битољчани
малишани, сиротани.
Кућа нам је баш на крају
у Богдају к*о у Рају,
у Богдају...
Учимо се добри бити,
И свом роду послужити,
Тако наши дани трају,
у Богдају ко у Рају,
у Богдају...

Божић и Васкрс владика је проводио са децом. Уносио је бадњак и сламу, пијукао и певао са малишанима. За Васкрс је, заједно са децом, шарао јаја. Цртао воском крстиће, иконице и цвеће на јајима и певао деци:
**Моја рука није права,
Али ми је памет здрава**.
**Ако је неко хтео да га орасположи**, пише владика Јован, **нека само почне разговор о *Богдају*. Организовао је посебан одбор сиротишта и прикупљао прилог од свих и свакога. *Богдај* се звао по извору воде који се налазио у дворишту сиротишта.**

ПОЧНИ ОД СЕБЕ
ОСНОВНО начело православног народног покрета
Ако желиш поправити свет, поправи прво себе.
Ако желиш поправити државу, поправи прво себе.
Ако желиш поправити народ, поправи прво себе.
Ако желиш поправити своју задругу, поправи прво себе.
У свему, дакле, почни од себе, и поправи прво себе.
А како може човек поправити себе, о том постоји само једна једина наука у свету, која се зове наука јеванђелска.
Почети од себе, и поправити прво себе - то је основно начело православног народног покрета.
**Извади најпре брвно из ока својега па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата својега.** (Матеј, 7,5).

СА ФРУЛОМ У ХАЈД-ПАРКУ
КАДА је као члан српске Мисије за придобијање савезника у Европи, јеромонах Николај стигао у Лондон, био је непознат у народу и у енглеским утицајним круговима. Додуше, добро је говорио енглески, и имао познаника и пријатеља у Оксфорду и Кембриджу, где је студирао филозовију.
- Размишљао сам данима - причао је касније - како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једанпут поред чувеног Хајд-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконих људи у парку. Узмеме сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајд-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем гледа и поче да прилази.
Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да им говорим. По мојој одећи и црној мантији, мислили су да долазим из Азије или Африке. Ја објасних где је Србија и испричах кратку историју Срба. Онда сам говорио о давнашњим страдањима нашег народа. Сви су са пажњом слушали. Приђе ми на крају један свештеник англиканске цркве и упита да ли у мом календару могу наћи један слободан дан да говорим његовој цркви. Ја нисам имао никакав календар и сви су ми дани били слободни.
Од тада, кренуо сам да проповедам по многобројним црквама Енглеске. Било је дана када сам говорио у неколико цркава. Мало помало, стигнем тако захваљујући архиепископу кентерберијском и у чувену катедралу светог Павла, у Лондону.
Наставиће се