Пише: Милош МИЛЈКОВИЋ

РУМЕНИЛО зоре је, иза Звездарске шуме, полако потискивало помрцину над Београдом тог двадесет деветог маја деветсто треце, али се вартоломејска ноц настављала новим жртвама.
У команди Дунавске дивизије, на БаНјици, тројица официра, у свитаНје, журила су на уговорени састанак са пуковником Димитријем Николицем, командантом дивизије. Када су потпуковник Милиц, капетан Петровиц и поруцник Гаговиц стигли, сва тројица са револверима за појасом, пуковник Николиц енергицним гласом заповеди да стану, а онда се маши за **нагон** рецима:
**Потпуковник напред, остали стој!**
Петровиц и Гаговиц не послушаше, медутим, наредеНје. Запламтеше револвери са обе стране. Гаговиц, мртав, паде први, а онда и командант дивизије, са пет тешких рана. Сруци се, смртно погоден, и Петровиц.

ЈЕДНА МОРАВА - МУТНА
МИЛИЦ, који је остао неокрзнут, преузео је команду над јединицом, изестио о смрти краља и краљице, и позвао на безусловну покорност војника новоименованом команданту дивизије денералу Леониду Соларевицу.
Вец се раздаНјивало када је нишки воз улазио на други колосек Железницке станице, са закашНјеНјем од три и фртаљ сата. Претходно је задржан у Топцидерској станици, где је било необицно пуно лица у војним униформама. Мора да се нешто озбиљно десило, размишљао је Радашин Николиц, наредник коНјицке гарде, који је доцније те своје успомене на догадај који је изменио ток историје на овим просторима забележио пером и мастилом.
**Имао сам некакав предосецај да се нешто крупно дешава. Размишљао сам о оној гатари у Сталацу, која је нешто видела редајуци пасијанс, па локомотива без феНјера, онда једна Морава, она Јужна, мутна... али ко је могао помислити да це се те ноци обезглавити Србија, иако је, бар у војсци, била јавна тајна да се припрема удар на круну. Из првог вагона сиде Јован Авакумовиц, вода либерала, за кога се прицало да је најжешци политицки противник младог апсолутисте, како су звали краља. Кад је пре постао апсолутиста?**
Ево како то описује комесар железницке полиције, ције це изводе обелоданити штампа:
- Поздравио сам се са Јованом Авакумовицем и известио га да се нешто дешава у Двору. Утом, један официр ме одгурну у страну, приде Авакумовицу и нешто му каза. Авакумовиц ме позва, пружи ми своје ствари, и замоли да одмах пошаљем Нјеговој куци и да Нјеговима јавим **да је све добро**. Затим, заједно са официром изаде из станице.

НОВА НОВИНСКА ВЕРЗИЈА
- СТВАРИ Авакумовицеве дадох полицијском агенту, добро познатом Спирку, да их одмах куци Нјеговој однесе. Он се, убрзо, врати, и реце ми, да је ствари предао и да је у Авакумовицевој куци велика пијанка и весеље.
- У исто време зазвони телефон у Комесаријату и на Нјему се јави Ђорде Генциц, који ми саопшти да је нови министар, и да имам да слушам Нјегова наредеНја. Нареди ми да одмах поскидам у Комесаријату слике - краљеву и краљицину - и да спремим дворску цекаоницу, јер це данас допутовати нови краљ Петар Карадордевиц. А одмах, затим, јави ми се из Управе пуковник Богдан Дамјановиц, који ми реце да је он нови управник вароши, и да имам да слушам и Нјегова наредеНја.
После тога, опет ми се јави нови министар Генциц, који ми нареди да на железницкој пошти зауставим службени дневник **Српске новине**, које су биле спремљене за експедицију, јер се је нова влада предомислила, па неце да публикује у Нјима, као што је била урадила: **да су краљ и краљица погинули у медусобној свади**, него це се приредити други број, са другим извештајем. Спрецих у пошти одлазак новина, и потом се послаше други егземплари у унутрашНјост, у којима је убиство другације описано.
Пуц се одвијао управо онако како је главнокомандујуци предвидао. Пуковник Александар Машин, веома цеНјен и меду политицком и војном елитом ондашНјег Београда, некада девер сада вец погубљене краљице Драге, војни изасланик Србије у царском Бецу, посланик на двору кНјаза Николе на ЦетиНју, изасланик Србије на Хашкој конференцији, ауторитативни предавац на Војној академији... држао је све конце у властитим рукама.

ФАТАЛНИ ДОМ ОБРЕНОВИЦА
АКО је пуковник Машин био мозак завере, капетан Драгутин Димитријевиц Апис је био ударна игла. Цовек који је, фактицки, окупио око себе младе официре, лежао је са три тешке ране на прашНјавом степеништу у сутерену двора. Апис је потрцао за гардистом, за кога му се уцинило да је краљ Александар, и сада је лежао у самртном ропцу, са три ране, од којих је једна била тик уз срце.
А у то време, и док су дворска кола са баНјицким раНјеницима журила ка болници на Врацару, у коју су вец друга, са великом пажНјом уносила тешко раНјеног Драгутина Димитријевица, варош је, као по команди, као један цовек, као после страшног земљотреса, сва била на ногама, сва у једном једином изразу ове неисказане радозналости да сазна: шта се то десило ноцас у фаталној куци вецито фаталних Обреновица, пише Драгиша Васиц и наставља:
Писац ових редова заиста се нимало није могао надати да це две деценије доцније, и у своме делу о Мајском преврату, имати прилике да поред других, сабраних од свих важнијих уцесника, приложи и своју сведоджбу оцевица. Целе ове ноци, заједно са двојицом својих другова, провео је он на улици, обавештен уоци дана о ономе што це се преко ноци одиграти. А то је текло овако:
Ноцним возом, који је у Београд стигао изјутра 28. маја, заједно са неколицином официра из разних гарнизона унутрашНјости, беше допутовао и мој блиски родак пешадијски потпоруцник Т. Мијушковиц, водник у Х пешад. пуку **Таковско**, који је гарнизоновао у ГорНјем Милановцу. На састанку нашем тог јутра, а на моје питаНје откуд у Београду, одговорио ми он да је дошао на свадбу једног свог по класи старијег друга. И заузет поводом тога замоли ме да наше видеНје одложимо за цетири цаса после подне на Теразијама.

**НОЦАС УБИЈАМО КРАЛЈА**
У НАЗНАЦЕНО време састали смо се око кафане **Париза**, па смо се одатле упутили **Коларцу**. Кад смо били пред куцом трговца Јована Јовановица, онда једној од највецих зграда у престоници, угледасмо да нам у сусрет иду браца краљицина Никола и Никодије. Никола, старији брат краљицин, био је у цину поруцника коНјицке артиљерије, док је Никодије био потпоруцник, такоде артиљеријски официр. Кад наидоше поред нас, оба брата управише погледе на потпоруцника са којим сам ишао, оцекујуци свакако Нјегов војницки поздрав. Али овај и на моје немало изненадеНје, гледајуци право у Нјих, проде и не хајуци. Браца, врло изненадена, продужише, а неколико корака после тога један до Нјих окрете се као да би да застане и поврати се, али то не уцини.
Цим одмакосмо, ја се обратих свом родаку:
- Шта је - рекох - шта то уцини? Шта цеш сад?
- Не бој се - реце он смејуци се.
- Како не бој се? Шта си урадио? Сад си готов!
- Не бој се кад ти кажем - понови он.
Али све више љут, ја навалих:
- Шта ти је то требало? Кажи ми шта ти је требало!
- Требало ми је - одговори - да им покажем презираНје.
У оваквом објашНјеНју ми стигосмо до **Коларца**, где он застаде са оцитим изразом да су му моја питаНја досадила. **Слушај**, реце **ја цу ти нешто казати, ако ми тврдо обецаш да све до сутра нецеш излазити из куце**. Ја му одговорих да сутра имам матурски испит из математике, да сам само ради видеНја с Нјим изашао, јер сам инаце принуден да останем код куце и радим.
- Добро - реце он - кад је тако онда: дошао сам да ноцас убијемо краља.
- Тако, па ви то претите равно две године.
- Веруј, не веруј - реце он - али иди куци.

(Наставља се)