БЛЕДИЛО ђенераловог лица, јасно и недвосмислено одавало оправданост Вемићеве сумње. Он приђе, загледа се боље и неприметни зарез оквира врата оцрта се сасвим јасан. Баш утом, два завереника, капетан Илија Радивојевић и Михајло Ристић ступише у собу. Угледавши их, Вемић узвикну:
- Секиру, ево врата!
Али, ђенерал замоли. **Немојте**, рече он. **Ја ћу их звати.** Затим гласно: **Величанство! Величанство!** Али нико не одговори.
Онда капетан Радивојевић лупи у врата и промукло повика: **Отварај!**
А ђенерал поново: **Величанство!** затим после мале почивке; **Ја сам, ваш Лаза. Отворите вашим официрима!**
Неузбуђен обичан глас краља Александра упита: **Могу ли рачунати на заклетву мојих официра?**
- Не, никако - гласио је Вемићев одговор.
- Можете! - одговори завереник Петар Марковић, који у том тренутку ступи у собу.
У то праскозорје 29. маја 1903. године, војни пуч је улазио у критичну фазу. А само два месеца раније тај исти монарх који је сада са својом другом у очајнички беспомоћном положају направио је два пуча која су изазвала крвави обрачун на београдским улицама.

БЛЕСНУШЕ СЛЈУБЛЈЕНЕ СЕНКЕ
ПРВИМ ударом, краљ Александар Обреновић је укинуо Устав из 1901. године, распустио Сенат и Народну скупштину и поништио све указе о наименовању сенатора и државних саветника. Иза тога су извршена нова постављења краљевих људи у Сенату, Државном савету и судовима. Затим је новим државним ударом враћен у живот Устав из 1901. године. То је већ представљало лакрдију.
Успостављајући пун надзор у свим телима државне власти из којих су истерани сви опозиционари, влада је полицијским притиском спровела изборе 18. маја у своју корист. То је, уједно, била и последња победа режима који је стајао непосредно пред извршење официрске завере, у свитање 29. маја 1903. године.
А у истоименом сведочењу које најсликовитије говори о том историјском догађају, Д. Васић наводи: **Онда се танка врат краљичиног будоара раскрилише и две грчевито сљубљене, као сливене у једно, беле сенке блеснуше у мраку авети. У исти мах, стреловито уперене цеви запламтеше ватренм сноповима: први Ристић, онда Вемић, за њима Радивојевић. Краљ, мртав од првог метка, паде први. За њим, очајно штитећи га телом, сруши се и краљица. Она, и после десетог, још даваше знаке живота.
Било је тачно три сата и педесет минута.
Краљевом ађутанту, чим је пронађен и поведен да им по цену живота покаже тајно скровиште краљевског пара, завереници одузеше револвер откривен на његовом столу. Али он је имао други, кога је успео да склони у задњи джеп чакшира. Са овим, кад виде да је све изгубљено, и после првих хитаца испаљених на краља, потеже он да убије Ристића. Ристић осети и одби у страну руку ђенералову. Намењен тако њему, метак промаши, али онај намењен од њега беше смртоносан и ђенерал паде, погођен у главу.

НЕМА ВИШЕ ТИРАНИНА
ОКО узбуђене куће трупе су, у напетој недоумици, очекивале резултат или расплет ма какав, кад најпре зачуше бурно клицање, а за овим нечији глас који је, кроз отворени прозор собе на левом крилу зграде, објављивао разговетно и силно: **да нема више тиранина**. Затим, а на истом оном прозору крајње собе, угледаше: два млађа официра најпре једно, па онда друго, избацују у двориште два крвава и гола тела краљевских супружника. И тек тада схватише оне (трупе) зашто су ту и какву улогу врше.
Следило је извршавање даљег наређења које је парафирао пуковник Александар Машин, а то наређење било је кратко и јасно: да се председник владе генерал Цинцар Марковић, министар војни генерал Милован Павловић и министар унутрашњих дела Велимир Тодоровић имају сместа побити, да се командант дивизије пуковник Димитрије Николић строго чува у својој кући до даљег наређења и за краљичину браћу, Николу и Никодија Луњевца, следи иста судбина као и за тројицу поменутих министара.
У Крунској улици, пред кућом у којој су живела браћа Луњевци, а где је до удаје за Светозара Машина становала и Драга, постављена је стража ради сваке евентуалности, али је убрзо стигао и потпоручник Димитрије Павловић са наредбом да их лично спроведе у Команду. Када су браћа у друштву једног рођака, високог официра, кренула из куће, потпоручник Павловић је затражио да предају оружје, што су они без поговора и учинили, затим послушно и покорно кренули за њим.
Тек близу Команде, један од њих приупита младог потпоручника да ли би хтео да им каже шта је са краљем и њиховом сестром, али он их не удостоји одговора.

МИНИСТАР ПРЕЖИВЕО РАФАЛ
ПОСЛЕ краћег задржавања у Команди, и над браћом Луњевац извршена је пресуда завереника.
Ликвидације челних људи осионог режима су настављене. Председник владе генерал Цинцар Марковић усмрћен је на басамцима своје куће у Ресавској улици, а генерал Павловић, министар војни, убијен је у стану на Цветном тргу. На листи за егзекуцију био је и министар унутрашњих дела Велимир Тодоровић.
У његов стан, у зору те вартоломејске београдске ноћ, улетео је поручник Милан Маринковић, нашироко је писала доцније престоничка штампа, и испалио неколико револверских метака у Тодоровића. И убеђен да је обавио задатак, поручник Маринковић је отишао, али је министар унутрашњих дела, један од најповерљивијих људи краља Александра преживео и опоравио се.
**Код пуковника Димитрија Николића, команданта Дунавске дивизије, одредиште артиљеријског поручника ЛЈубу Вуловића. Пуковник је становао у Краљ Милутиновој улици и његов стан је имао башту у коју се улазило једним тесним пролазом. Не знајући за то, Вуловић осигуравши предњи део зграде, закуца на прозор захтевајући да се командант дивизије појави на њему**.
Предосећајући опасност, пуковник Николић је обукао униформу, припасао револвер и неопажено изашао у башту, а одатле на улицу, остављајући своје укућане да се расправљају са младим официром.

НАСТАВАК КРВАВЕ ДРАМЕ
КОМАНДАНТ Дунавске дивизије успео је да се домогне неких јединица из његовог састава, али неке од њих су већ биле на страни завереника. И док је пуковник Николић обилазио своје јединице, још не схватајући да је изгубио команду над њима, Вуловић је известио претпостављене о томе да је Николић умакао, па је новопостављени командант Дунавске дивизије позвао Николића да га извести о судбини краља и краљице и његовом опозиву са молбом да то без отпора прими к знању. Николић је, међутим, одговорио да се не може ослонити на такво саопштење па је затражио поузданије гаранције.
Завереници, свесни значаја командног места у Дунавској дивизији, одлуче да пуковнику Николићу пошаљу потпуковника ЛЈубу Милића, у кога је командант иначе имао поверења са задатком да наговори пуковника да се повинује новонасталој ситуацији.
Поступајући по наређењу, не губећи ни часа, Милић је, заједно са капетаном Миланом Петровићем, једним од млађих завереника, кренуо према Бањици, где се, иначе, Николић налазио. Успут, придружио им се и поручник Милан Гаговић, један по много чему изузетан официр, који зачудо није био укључен у заверу.
Тако је у то свитање 29. маја деветсто треће, најбољи друг капетана Милана Петровића, поручник Милан Гаговић, приступио завереницима и придружио се двојици официра на неодложном задатку чији је циљ био да се јутро сачека са што је могуће мање крви.
Судбина, или шта, међутим, ишла је другим током. Следио је наставак крваве драме започет у три сата и педесет минута убиством краљевског пара у Двору.


ПРИЧЕ О РАСТАВИ
ЛАЖНА трудноћа краљице Драге озбиљно је пољуљала односе краљевског пара, па се, у том контексту, помиње да се краљ Александар озбиљно носио мишљу да се растане са краљицом.
Да би то изгледало што безболније, размишљао је да је пошаље у неку од европских бања, а потом као оцу Милану, забрани повратак у земљу.
Ову своју намеру краљ је поверио неколицини људи, међу којима и свом министру Живану Живковићу, чија је супруга била сестра Драгутина Димитријевића Аписа.

МАШИНИ - ШВАБЕ
ПЕНЗИОНИСАНИ пуковник Александар Машин, некадашњи девер Драге Машин, укључио се у заверу да би, како се говоркало, осветио брата Светозара.
У чаршији су се проносиле гласине да је Драга Машин отровал свог првог мужа, према коме није осећала наклоност. Истина је, међутим, да се Светозар Машин тровао малиганима који су изазвали фаталне срчане тегобе.
Породица Машин није била по вољи Обреновићима, па су називни **швабе** због чешког порекла.
Наставља се