УПАД завереника у двор Обреновића, убиство двојице невиних официра, ако је уопште било виних, био је увод у београдску вартоломејску ноћ, ноћ у којој је експлозив био и кључ и калауз уротницима на путу до краљевске спаваће собе, овога пута сабласно празне.
“Где смо погрешили”, оте се гласно размишљање потпоручнику Лазаревићу, који бришући шапку од малтера, немим монологом постави сам себи питање хоће ли ове ноћи сачувати главу за капу у руци. У интимним одајама монарха ничег што би могло да буде путоказ. На сточићу, краљичином, отворена књига на француском “Ла трахисон” на 80. страни.
Без обзира на чаршијске сплетке, Драга Машин је важила за веома образовану, начитану жену. Савршено је говорила француски и руски, а читала је и на немачком. Не само да је читала литературу на страним језицима, него је и преводила. У првој младости Драга се опробала и као новинар, сарађујући у неколико београдских гласника, па је тако била и члан Београдског новинарског удружења.

ИНТРИГЕ ПРОТИВ ДРАГЕ
МлАДА, 17-годишња Драга Луњевица снажно се опирала просидби за Светозара Машина, али је временом попустила и прихватила заруку, иако, наводно, никада није гајила она права осећања према супругу. Хроничари тврде да јој је удаја за “недрагог” била мотив за приповетку “Је ли морало тако бити”.
У грађи из тог периода, пре крваве ноћи и после у Двору, готово по правилу се наводи да је Драга Машин кренула странпутицом и то је све. Дворске интриге свакако да су имале утицаја на тадашњу штампу, али тешко да би и Слободан Јовановић записао да је Драга Машин “ако не другачије, а оно по тајнама свога тела била блудница”.
И ето, на кревету те блуднице, у празној соби, роман “Ла трахисон” отворен на 80. страни, и то је било све.
И управо у том тренутку док је неко од официра коментарисао наслов романа, као пљусак проломише се плотуни пушчаних метака напољу. Реч “издаја” је једна, једина реч која прелете од уста до уста. У исти мах неко примети да је, са прозора који гледа на улицу, јасно зачуо вапај краљичин или глас краљев са дозивањем у помоћ. Али, док једни пожурише у заклон, а други са поручником динамиташем Лазаревићем застадоше шокирани, спремни да сви заједно умру, пушчана паљба, као по команди, престаде.
“То су били стражари унутрашње страже, што прибрани наједаред, отворише брзу пушчану ватру. Међу њима поднаредник коњичке гарде Владимир Милојевић, са узвиком ‘напред за официрске палетушке’, полете први, али први и паде лево од врата спаваће собе, погођен са више револверских хитаца.**

КОЛЕБАНјЕ ПУКОВНИКА МИШИЋА
Ау дворишту командир страже успаван опијумом, по рецептури завереника, капетан Панајотовић, полупробуђен, бунован, покуша напад стражом коју прикупи, да и сам падне заједно са завереником Младеном Милојевићем. У исто време, жандарми Теразијског кварта покушавали су да пруже отпор, али и тај напор оста само на покушају”, цитирамо најдраматичније моменте из “Деветсто треће”.
Овако узбуђену дворску стражу успела је да умири она иста чета Краљеве гарде коју је водио капетан Костић, а коме отворише жандарм-капију тек онда кад он гласно потврди да је дошао у помоћ краљу. А мало потом пристигао је и батаљон Шестог пука са потпуковником Петром Мишићем на челу.
Доцније, знатно доцније, престоничке новине су, пишући о крвавом мајском преврату, наводиле како је потпуковник Мишић дуго оклевао да ли да изврши задато обећање друговима завереницима или не? Кренуо је тек онда, када је један од његових потчињених официра, енергично предочавајући одлуку да ће кренути са својом четом, а гласом који није трпео противљење затражио од колеге - командира друге чете - да кад буде време крене за њим, а ако се потпуковник и даље буде премишљао да то реши “кратким поступком”.
Било како било, појава овог батаљона Шестог пука са потпуковником Петром Мишићем, потпуно је умирила стражу, која, не противећи се, ускоро положи оружје.
Готово истовремено са батаљоном Шестог пука, стигао је и Седми пук мајора Миливоја Анђелковића, сјајног, ауторитативног официра познатијег као Кајафа, веома блиског Драгутину Димитријевићу Апису. Заједно с Анђелковићем појавио се и пуковник Александар Машин, некадашњи девер Драге Машин, главни командант завереничких снага, а за њима и коњички пук под командом капетана Грујића.
Онако како су пристизале, бележиле су хронике, трупе су запоседале двор са свих страна, у намери да се бране од жандармерије, која је била не само бројчано јака, него веома одана младом монарху.

ЂЕНЕРАЛ ПОД ЗАКЛЕТВОМ
НоЋ све ближа праскозорју, завереници у двору, а краљевског пара нигде.
“Тако у то време сетише се они првог ађутанта, који се још увек налазио у свом стану Маршалата, у једној од споредних зграда дворског дворишта, чуван од групе одређених завереника. Тада упутише поручника Станоја Ристића да га, пошто динамитом разбије врата, ухвати и доведе. Пронађен и приведен, ђенерал под заклетвом изјави да не може знати о томе где се краљевски пар сакрио. Праћен неколицином завереника он пође ипак из одаје у одају, чија масивна врата разбијаху динамитом, да их тражи. Али време промицаше и ово узалудно тражење изазива нов, очајан шапат од уста до уста, о могућем бекству краљевског пара непознатим лагумима који воде у руско посланство”, пише Д. Васић и наставља крваву драму у режији завереника:
**Свитало је и са свитањем расло је очајање, кад пољска батерија капетана Ристића, са њим и водником Душаном Оптркићем, стиже на онај простор између прве и друге гвоздене капије. Баш утом Антонију Антићу сину једна одлука. Он хитро поскочи на један од прозора спаваће собе и угледавши батерију повика из свег гласа: *пуцај! руши!*
Тада један од завереника одређених да пазе на прозоре ове собе, поручник Петар Протић, коме се учини краљ у гардијској униформи, нанишани. У исти час зачу се заповест командира батерије: *Паљба, напред! Батерија, стој! Картечом пуни!* И ту, својим случајним присуством, пуковник Машин, у последњем тренутку, муњевитом присебношћу обустави заповест.**

ЕНИГМА ТАЈНИХ ВРАТА
ПУКОВНИК Машин позвао је заверенике на договор што даље чинити. Пала је одлука да се сместа доведе Ђорђе Генчић како би се примио дужности министра унутрашњих дела, уз инструкције да поступа у складу са овлашћењима, као да краља и краљице више нема.
Будући да су пошта и телеграф већ били у рукама завереника, Генчићу је прилично олакшан посао преузимања договорне дужности, а уротници су наставили претрагу, остављајући ђенералу Петровићу, првом краљевом ађутанту, рок од десет минута да открије краља и његово скровиште или да “сам себи пресуди”.
“Ову задњу одлуку ђенерал саслуша мирно, изјављујући да не познаје никакве одаје, па ни тајне, поред оних које су испитане. Он ипак пође за њима. И пролазећи места која су толико пута претражили, стигоше они поново у спаваћу собу. Опоменут овде на време које пролази, присебан сваким нервом, ђенерал је мирно чекао последњу секунду рока који се ближио, кад се изненада, једноме од његових пратилаца, потпоручнику Велимиру Фемићу, учини: да је на тапецираном зиду собе приметио нешто, као сасвим мало, удубљење за утурање кључа. Изненађен он повика: “Ево пукотине, ево некакве пукотине!”
А ђенерал очито узнемирен рече:
- Ту нема ништа, можемо даље.
Сумње младог потпоручника Вемића, међутим, нису биле без покрића. Група завереника која је из минута у минут губила присебност нашла се, изненада, пред вешто закамуфлираним вратима у тајну одају, која је по свој прилици скривала најусамљенији краљевски пар Европе, краља Александра и краљицу Драгу.

НИСАМ ТУРСКИ ПАНДУР
КНЕЗ Михаило Обреновић је за свога владања често био на мети критике припадника “седме силе”. Одговарајући на оптужбе новинара једаред је казао:
“Ја сам Србији донио градове, који су је стезали да дихати није могла, па ме баш зато називају *турским пандуром*. Сад кујем српске новце, кујем их зато што хоћу да Србија стече своју монету и, ако по хатишерифима на то изричитог права немам, а српске новине ме нападају и, криве: шта се то ради у Бечу, а неће да помисле колико сметња Србији причињавају капитулације и туђа пошта...”
Кнез Михаило је преживео нападе штампе, али не и атентат 29. маја 1868. године у Кошутњаку.
Тридесет и пет година касније, истога дана, заверу неће преживети Александар и Драга Обреновић.


(Наставља се)