ПИШЕ МИЛОШ МИЛЈКОВИћ


ДОК је Драгутин Димитријевић Апис **отварао** дворске двери ослобађајући пут према одајама краљевског пара, а остале групе, по договору, неутралисале дворско обезбеђење, нишки воз са закашњењем од скоро четири сата клатио се, у то доба, негде између Велике Плане и Мале Крсне.
Нервозан због кашњења, јер га је ујутру чекала дужност у јединици, у том возу био је 21-годишњи Радашин Николић, наредник Краљевске коњичке гарде, Крушевљанин који се враћао са парастоса неком рођаку. Николић није био укључен у заверу, али је знао официре из свог ескадрона који су друговали са Аписом, веома популарним међу официрским кадром.
У необјављеним успоменама, писаним калиграфским рукописом, двадесетак година доцније, по повратку из Бизерте, где се лечио од пегавца, млади наредник је веома језгровито окарактерисао вођу завереника, капетана Драгутина Димитријевића Аписа, као сјајног официра са једином маном што је сматрао да сва питања, политичка, државна или дипломатска, треба решавати на војнички начин.

ЈЕДНА МОРАВА - МУТНА
ИЗ Сталаћа је воз требало да крене у пола седам, али прошло је већ било седам, машина мирује, а путници се унервозили, иако нико никуд не жури. Питамо шта је, зашто дреждимо у месту (?). Кажу црк*о фењер на машини. Шта ће локомотиви фењер, када је сунце још конопац изнад Гоча, чије се стране назиру у сумаглици. Требаће му светло већ од Лапова, процењује један у железничкој униформи. Да је, мисли ваљда на машину, не запишу жандари, чује се шеретски коментар...
Једна Циганка гледа у длан г. Нинковићу, трговцу из Крушевца. НЈен глас се и не чује од смеха две даме и једног младића који седе с њима. **Господине, нешто има да буде, жи* ми очи. Не теби и твојој фамилији, али да се не сударе возови**, излете јој, на шта прасну још јачи кикот, а она се трже и изађе из вагона.
Морава поред Јагодине замућена. Од чега, кад је у подне прешао скелом код Кукљина, била к*о суза. Кажу, биле провале облака у Заплању, Јабланици, на Сврљишкој гори. Мајка ноћ полако замрачује Мораву, машина кашље, кад стигне право са станице у касарну...

Николић се прибојавао да ли ће стићи на јутарњу смотру, док је један други официр, артиљеријски капетан Милан Миљковић био на дежурству у соби краљевог ордонанса, иако је те вечери 28. маја имао краљево одобрење на одсуство због очекиваног порођаја своје супруге. Зла коб или шта, тек овај официр који је одбио сарадњу са завереницима, сматрајући да краљ може да се примора на абдикацију, али да своје другове неће одати, био је тамо где није требало да буде - на дужности.

ДВА ХИЦА У НАУМОВИћА
**ДА пре свега другог сачува њега од погибије и савлада га у отпору ако га покуша, капетан Димитријевић упути се право његовој соби. И добро упознат са распоредом одаје, ушавши, он појури његовој постељи** сведочи о тим драматичним моментима Д. Васић. **Он снажно обгрли Миљковића и пригушено умириваше га и проклињаше да се не противи: **Милане, говорио му је, **ја сам, Драгутин, буди паметан, буди миран, не гини лудо**. Али се Миљковић прену, брзо схвати положај, и отимајући се жестоко, муњевито истрже десну руку. Онда покуша да је завуче под узглавље и да се дочепа револвера. А потом да сачува Димитријевића, за кога му се учини да је у опасности, један завереник, потпоручник Боривоје Јовановић, не двоумећи се, опали и, погодивши првим метком у главу Миљковића, уби га на месту.
У истом тренутку пробуђен овим гушањем и пуцњавом, а из своје постеље до самих врата, одскочи потпуковник Наумовић и усправљен, у спаваћој кошуљи и насред собе, заста унезверен. Наишавши баш утом, завереник Милић Симеуновић, не знајући ништа о Наумовићу, опали тада двапут, не обазирући се на његов знак **не мене**, па се Наумовић, чије очи блеснуше у мраку као две жеравице, смртно погођен сруши на под**.
Потпоручник Милић Симеуновић, са службом у Пироту, стигао је, заправо, тога дана у Београд, по налогу пуковника, такође завереника, Дамњана Поповића са задатком да се прецизно информише о дану извршења дела. Како је касније изјавио, њему, Поповићу, није било јасно да ли се утврђени датум 29. мај односи на ноћ између 28. и 29, или следећа ноћ између 29. и 30. маја и строга је послао потпоручника Симеуновића да отклони сваку дилему.

ПОТЕЗ ПРИСЕБНОГ АПИСА
БИЛО је, међутим, доцкан да се пуковник Поповић извештава, а како би се искључио ризик враћањем Симеуновића исте вечери за Пирот, пала је одлука да се и он укључи у извршење дела. Никоме, наравно, није пало на памет да младог официра обавесте да је и краљев ађутант потпуковник Наумовић приступио њима, завереницима. Додуше, и сам потпуковник Наумовић затхевао је да његов приступ завереницима остане у највећој тајности, за све оне који нису присуствовали састанку у његовом винограду на Топчидерском брду.
Судбоносне ноћи, ађутант Наумовић требало је да сачека заверенике на улазу у двор и да их одведе до спаваће собе краљевског пара, будући да су се кључеви налазили управо код њега. Али, не успевши да опије и успава Миљковића, како је било замишљено, он се свукао и сместио у кревет, отклањајући на тај начин сваку сумњу. Тако је и заспао, а из сна га је тргла пуцњава и гушање у суседној соби.
Погибија двојице официра из најблићег краљевог окружења, од којих је један био међу завереницима, а други остао веран заклетви краљу Александру, могла је да доведе у питање извршење заклетве, али је Апис и овог пута потврдио присебност духа свакој, па и овако драматичној ситуацији.
Кад претрага за кључевима по джеповима двојице официра, фиокама, под узглављем... не даде резултате, капетан Драгутин Димитријевић позове поручника Лазаревића, оног што је у ресторацији **Булевар** глумио симптоме грознице, не скидајући шињел, да га подсети да је време за динамит. **Он му поможе да експлозив привеже за браву врата арапског салона, пред спаваћом собом, у крајњем делу куће, и кад је ово било готово, склони се он за један од углова вестибила. Тада Лазаревић потпали штапин, па уверивши се да гори, повуче се за њим**.

ЕКСПЛОЗИЈА ТРЕСЕ ДВОР
НЕКОЛИКО секунди, потом, загрме експлозија, двор се заљуља из темеља, остајући у потпуној помрчини.
И ова препрека је, дакле, била савладана. Пред Аписом и динамиташом Лазаревићем зјапила су масивна двокрилна врата, широм одваљена. У тоталном мраку, само су запаљене - од експлозије - тешке завесе осветљавале отмени арапски салон у коме је краљ, а још чешће краљица Драга приређивала чајанке за интимније госте.
Док је дејство експлозива дрмало темеље краљевског дома, један гардиста, на стражарском месту у сутерену, појурио је уз степенице да се увери шта се то горе дешава, па видевши још брже крену наниже, а за њим потрча - верујући да је то краљ Драгутин Димитријевић Апис, саплете се и полете низ басамаке, дочекан убрзаном паљбом гардиста, али тај детаљ, каже хроничар, мало ко примети.
**Из арапског салона, не обазирући се на пожар који се ширио, завереници покуљаше у спаваћу собу. Али она, где сви вероваху да се краљевски пар налази, беше празна. На поду, још топао, траг непосредног бекства, лежао је само покривач свилен и угужван.
Из ове собе, сјурише се они у одају до ње, па даље и редом, претресајући узалуд сваки кутак оба крила зграде, пуцајући у гоблене и златом уоквирене слике за које посумњаше да маскирају тајно склониште, силазећи у сутерен и поново устрчавајући да претражују места која су, по неколико пута, најмарљивије испитали. Тада они што се повратише натраг у спаваћу собу, насташе да пронађу ма шта што би им у трагању за краљевским супружницима ишло наруку**.


КОЛИКО ЖРТАВА?

МАЈСКИ преврат, који је свакако имао утицаја на историјска збивања у Србији извели су два генерала, четири пуковника, три потпуковника, три мајора, 30 капетана, 47 поручника, 13 потпоручника и пет цивила.
Нико се, међутим, није бавио бројем жртава те драматичне ноћи, а било је изгинулих и рањених не само у двору, него и по гарнизонима.
Поуздано се зна да није било нереда међу становницима како у Београду тако и у унутрашњости.
(Наставља се)