Пише: Милош Миљковић
ЈА сам глава Дома Обреновића и ја први имам право и дужност да водим бригу о судбини и будућности Династије. Према томе, мишљење мога оца у делу женидбе ствар је споредна и од малог значаја. Мој отац није одговорио мојим жељама и ја сам га, као врховни командант, стога по праву и разрешио од дужности команданта активне војске, казао је, у својој беседи, виђенијим представницима народа краљ Александар 17. јула 1900. године.
Далеко од Београда, краљ Милан у Бечу није био без утицаја од којег је зазирао његов син краљ Александар. Јер, краљ Милан, у звању команданта војске, није формално схватао ову дужност: он је био у изузетним односима са официрским кадром, па се генералштабни потпуковник Милош Васић прилично двоумио када му је понуђено место министра војног.
- Молићу за упутства како да поступим у случају покушаја Вашег оца, краља Милана, да насилно уђе у земљу - обратио се потпуковник Васић младом монарху пре него што ће прихватити министарски положај.

СИЛУ ОДБИТИ СИЛОМ
КРАЛЈ одговори да је у том случају дужност страже да га задржи, а њега известе, па ће он наредити да га интернирају у једно од места у коме је краљ Милан, по његовом мишљењу, највише омражен.
- Силу треба одбити силом, и ако он том приликом падне, сам је крив - заврши краљ.
Из Београда се будним оком пратио сваки облик активности краља Милана у Вијени, његова путовања по Европи, а када се једног дана, ненадано, појавио у Букурешту, краљ Александар је на седници владе донео одлуку да се употребе најенергичније мере, ако се појави на нашој граници. Ево, уосталом, шта пише у шифрованој депеши коју је министар унутрашњих дела упутио окружним начелствима 15. септембра, те, 1900. године:
**Бивши краљ Милан дошао је синоћ у Букурешт, не зна се каквим послом и којим намерама. Ако би хтео да пређе у Србију, јавно или тајно, наређује вам се да сместа чим изађе на обалу или се иначе где нађе у Србији, одведе од стране власти у начелство или у среску канцеларију, и ту чува под најјачом и најстрожијом стражом. Том приликом објаснићете му да се тако поступа по наређењу владе, зато што је дошао у Србију без одобрења његовог Величанства Краља, а у интересу његове личне безбедности, да не би од народа био нападнут. На случај да он не би хтео сам да се повинује позиву, употребите силу. Међутим, одмах ћете известити мене и надлежног команданта дивизије о ономе што би се тим поводом догодило. За извршење ове наредбе, употребићете најпоузданије своје чиновнике и жандарме, а од стране војног министра следоваће нужна наредба, да вам за случај потребе и војска буде дата у помоћ**.

КРАЛЈ ТРАЖИ РЕВОЛВЕР
СВЕ мере предострожности, укључујући и наведену депешу министарства унутрашњих дела, те одлучност да најмлађи носилац Обреновићке круне нема намеру да било с ким дели власт, макар то био и његов отац, екс-краљ, показале су се сувишним 29. јануара 1901, када је краљ Милан, изненада, склопио очи у 47. години, остајући за живота доследан обећању сину - да је он сувише добар војник да би се бунио против краља, сувише добар отац да би устао против сина, сувише добар Србин да би запалио ватру грађанског рата у својој отадзбини.
Истину о смрти краља Милана, детаљно је описана из пера његовог пријатеља, мађарског грофа Ергенија Зичија, који је био уз **старог** краља до судњега часа. Ево делова Зичијевог сведочења о томе:
**Болну, тешку, смртну борбу имао је Милан. За мене, који се читаве дане нисам мицао од њега, заиста беше мучење да гледам последњу борбу тог веселог, снажног човека. Често су га спопадали такви болови, да је у очајању тражио револвер, да их хицем прекрати. Ја сам сакрио од њега оружје и дао сам га слузи Антону. Кад му се мало болови стишају, загрлио би ме и говорио би ми:
- Пријатељу, зар није страшно да тако млад умрем?
Тешио сам га да ће прездравети и да ће опет уживати живот. У таквим тренуцима мислио је на лов. Једаред ме упита:

- Шта је са вуцима?

Знатно пре него што сам пошао њему у Беч да га негујем у његовим последњим данима, решили смо били да идемо у лов на вукове. Али тога смо се брзо морали оканити. Сигурно да је и сам осећао да је крај близу, непрестано је понављао - мени нема помоћи.
После једног ужасног болног наступа кашља, обргли ме
говорећи: - Зичи, не само у Србију.**

БИЛТЕН БЕЗ ОДГОВОРА
**КАД сам видео да се владарев живот не може спасти, морао сам се постарати, да когод од његове породице буде код њега**, писао је Зичи у **Мађарорсагу**, а преносили престонички гласници доцније. **Телеграфисао сам Наталији, али Александру нисам хтео да телеграфишем, јер би можда мислио да сам се договорио с Миланом да изнудимо састанак.**
У Бечу је, у то време, боравио и др Владан Ђорђевић, бивши српски министар-председник, присни пријатељ краља Милана, кога је Евгеније Зичи известио о Милановом здравственом стању и затражио савет за **сваку евентуалност**. Ни Ђорђевић, међутим, није нашао за потребно да извести младог краља.
**Онда сам решио, пише Зичи, да без икаквог коментара телеграфски пошаљем у Београд билтен лекара, који су лечили Милана. Билтен је, искључујући сваку сумњу, објаснио београдском двору да је болест озбиљна. Потписали су га доктори Тирнауер, Најсер, Тенфер и Цернер. њихов телеграм послао сам Наталији, од које одговор тек онда стиже, кад сам већ склопио очи сиротом Милану.
Али из Београда није стигао телеграм. Уместо њега дође у Миланов стан српски посланик у Бечу Коста Христић. њему су телеграфисали из Београда, да се увери, како је. Кад сам видео Христића, нисам хтео да га пустим, јер сам се бојао да ће још више раздражити Милана, чије срце ионакао беше болесно. Уђем Милану и јавих му да је дошао Христић с поруком из Београда.
- Нека уђе - рече Милан без двоумљења.**
МОЈ МИЛИ САША...
**ЗА постељу прикован краљ Милан и српски посланик Христић разговарали су дуго, веома дуго, тихо, готово шапућући на српском, разуме се. Кад је посланик устао, болесни Милан га је држећи за руку говорио: *Саша га је послао. Саша, мој мили син...*
Нећу да говорим о оној борби, која је сада била око мртвог тела. Само толико велим да је наш краљ (Фрањо Јосиф) и ту показао да од њега коректнијег дзентлмена нема на свету. Када се краљ Александар оженио, Милан је послао нашем краљу писмо, у којем моли његово Величанство да му после његове (Миланове) смрти даде у својој великој држави парченце земље, где ће боравити вечни санак. његово Величанство је ту жељу строго испунило. Ма колико да су наваљивали на њега, да изда мртво тело Миланово Србији, није попуштао. Српском посланику је рекао:

- Ако ми покажете ма само један ред, у ком он друго вели него што је оно, што је од мене молио, радо ћу пристати да променим своје наредбе.

Али, то нису показали.

Кад сам извршио заповест његовог Величанства и кад сам њ. В. поднео извештај како је погреб извршен, уједно сам благодарио нашем краљу на доброти коју је он показао према краљу Милану.

- Ви немате на чему да благодарите. Ја треба да благодарим, што сте се толико трудили за мога пријатеља.**



ПИСМО ФРАНЈИ ЈОСИФУ
ЦАР Фрањо Јосиф, аустроугарски суверен, показао се као поуздан пријатељ краља Милана Обреновића, кога је прихватио у егзилу у царском граду, а после његове смрти наложио да се земни остаци српског монарха сахране у манастиру Крушедол на Фрушкој гори.

Тако је, уосталом, краљ Милан и желео, судећи по писму које је упутио аустријском владару.


ПАРАСТОС У КРУШЕДОЛУ
КРАЛЈ Александар и краљица Драга присуствовали су 29. јануара 1903. године двогодишњем парастосу покојном краљу Милану у манастиру Крушедолу. То је могло дати повода комбинацији о усмеравању политичког курса према Аустроугарској. међутим, показало се да није било никаквих промена у односу Србија - Аустроугарска.
Српски владар је наставио да шаље емисаре у Беч, не би ли приволео Аустрију на нове тонове према Београду, али Шенбрун је остао нем.

Двор је, потом, покушавао да успостави што боље односе са Романовима у Москви, али је и Москва била далеко Београду.

(НАСТАВЛЈА СЕ)