ДА БИ се докопао титуле првог Стаљиновог изасланика за Југославију Тито је прихватао практично све што су од њега тражили шефови совјетске тајне полиције у Коминтерни. Није одбијао ни оне најопскурније, да искључивањем из КПЈ и лажним оптужбама за издају оверава трагедије десетина најистакнутијих функционера своје партије које су агенти НКВД што стрељали, што стрпали у логоре широм СССР.
На дугачком списку тих несрећника, међу којима су многи скончали без трага и гласа, нашле су се и супруге двојице Титових блиских другова. Биле су то Зора Миљуш и Јованка Хорватин.

СОВЈЕТИ СТРЕЛЈАЈУ - ТИТО ОВЕРАВА
ПРВА је била познато име у београдским левичарским круговима. Због прогона полиције емигрирала је у Беч, а 1935. баш кад и Тито, обрела се у Москви. Радила је у издавачком предузећу Коминтерне **Страни радник** чији је уредник једно време био њен муж Симо Миљуш, један од оснивача КПЈ и Титов познавалац из Загреб.
Зора Миљуш је живела у Гогољевском булевару број 14, стан 59, у Москви. Ту су је 1938. и ухапсили а ускоро и на основу исфабрикованих оптужби ликвидирали.
Чим се кандидовао за новог генералног секретара КПЈ Тито је Зору Миљуш по повратку у Југославију, марта 1939. избацио из своје партије и прогласио је **деструктивним елементом**.
Совјети су је после Стаљинове смрти рехабилитовали, Тито и његова партија то у суштини никад нису учинили.
И Јованка Милеуснић-Хорватин је после емигрирања из Југославије и хапшења и протеривања из Беча 1935. спас потражила у Москви. Ту је већ одраније био и њен муж Камило Хорватин, који је већ десетак година сарађивао са Титом. Хорватини су становали у соби 261 Коминтерниног хотела **Лукс**.
Камило Хорватин ухапшен је 7.фебруара 1938. као Борис Николаевич Петровски. Војни колегијум Врховног суда СССР осудио га је на смрт 15. марта 1938. Стрељан је истог дана.
НЈегова супруга је имала нешто више среће. Осуђена је на осам година робије, а у Југославију се вратила 1946.
Смрт њеног мужа и њено робијање Тито је оверио одмах по повратку у Југославију, када их је најурио из КПЈ и оптужбио их за **обезглављивање покрета радничке класе Југославије**.
Кад се из једног совјетског логора вратила у домовину Јованка Хорватин није затекла свог сина Дамјана. У тек минулом Другом светском рату придружио се Титовом покрету и крајем 1944. године погинуо као политички комесар једне његове јединице.

НЕМОРАЛНА БЕСПРЕКОРНОСТ
СЛИЧНО су страдале и две Титове супруге, Пелагија Белоусова и Луција Бауер. Прва, с којом се венчао 1918, када је имала 14 година, била је ухапшена 1938, управо кад је он долетео у Москву да Стаљиновом режиму понуди своју кандидатуру за новог вођу КПЈ. Друга, с којом се у Москви венчао две године раније, октобра 1936, већ пуну годину дана је била затворена у једном московском затвору.
Кад су му резиденти НКВД у Коминтерни крајем септрембра 1938. понудили да каже све што зна о његовој првој супрузи, која му је родила сина Жарка, и о другој, која је **пристала да буде мајка** тог његовог сина, Тито је и то прихватио. Говорио је о њима практично све најгоре (о чему су **Новости** прве обавестиле своје читаоце), па су се њих две тек после вишегодишњег робијања на једвите јаде извукле живе главе из московских казамата.
Пола године касније, кад се вратио у Југославију, Тито ће у **Пролетеру**, званичном гласилу његове партије, писати:
- Од сваког члана Партије тражи се у првом реду беспрекорност у његовом личном животу.
Потом и ово:
- Карактер човека је важнији од свију његових осталих личних особина.

СЕЧЕНЈЕ ВЕНА У ПАРИЗУ
СЛИЧНОЈ анатеми Тито ће изложити још две жене, Маргиту Марић и Кристину Кусовац, супруге чланова ЦК КПЈ, далматинског трибуна Иве Марића и црногорског адвоката Лабуда Кусовца.
НЈих и њихове мужеве, који су били чланови КПЈ од њеног оснивања, 1919. године, Тито је марта 1939. избацио из КПЈ **због разорног антипартијског деловања, покушаја обнављања фракцијских борби у КПЈ, уношења забуне у редове партије у земљи и ширења лажних гласина из иностранства, због веза са троцкистичким и другим сумњивим елементима итд.**.
Иза ове погромашке бирократске формулације крио се један исконструисани грех којег Тито брачном пару Марић и Кусовац није могао да опрости. Они су знали оно што се није смело знати. А није се смело знати да Тито током 1938. и почетком 1939. још није био добио никакав мандат Коминтерне за новог лидера ЦК њене југословенске секције, нити је та секција у то време уопште имала свој Централни комитет, који је после стрељања Милана Горкића био распуштен у јесен 1937.
Кад им је то у Паризу потврдио и совјетски генерал Мустафа Голубић, добровољац српске војске из балканских и Првог светског рата, Марићи и Кусовци су ту инфорамцију саопштавали и другим југословенским комунистима. Тито им то никако није могао опростити, јер он се већ увелико представљао као нови генерални секретар ЦК КПЈ, а пошто његови опоненти нису попуштали самозвани шеф КПЈ им је објавио отворени рат. Употребљена су сва расположива оружја. Дошло је и до физичких обрачуна, а у једном тренутку Тито се, да би неутралисао своје опоненте, користио услугама чак и полиције француског буржоаског режима, која је Кусовце и Мариће протерала из Париза, где се тада налазило седиште КПЈ.
Бежећи од судбине која им је била намењена неки Титови супарници су тад **секли вене**, али чим је претендент на титулу мандатара Коминтерне добио дозволу Москве да марта 1939. одржи први састанак **привременог руководства КПЈ док наше питање не буде решено у Коминтерни** судбина Марића, Кусовца и њихових симпатизера била је запечаћена. Проглашени су окорелим фракционашима и жигосани за **уношење забуне у редове Партије**.
По повратку у Југославију Иван Марић је **заглавио** у једном концентрационом логору у Италији, а Лабуд Кусовац је после рата враћен у КПЈ, али је 1948. одведен на Голи оток.

БУДЖЕТ
ПОСЛЕ својих неспоразума са Стаљином, 1948, Тито је причао праве бајке о томе како он и његова партија по његовом доласку на њено чело уопште нису живели на јаслама Москве, а многобројни документи московских архива сведоче супротно.
У једном од њих он 1940. поставља питање **зашто смо већ неколико месеци остављени без средстава** и преклиње да му се што пре пошаље **буджет за текућу годину и остатак**.

ВИСОК ПОЛОЖАЈ
ИАКО није била мачји кашаљ, од Титових репресалија није успела да се спасе ни Кристина Кусовац, која је била под посебном заштитом НКВД.
У писменој изјави датој министру унутрашњих послова Црне Горе Вељку Мићуновићу она је 1945. **открила ствари строго конспиративне природе**. Рекла је да је као секретарица Милана Горкића **била уједно и тајни сарадник** совјетске тајне полиције и да су јој њени московски шефови шифрованим писмом јавили кад је ухапшен Горкић.
- Између осталог саопштили су ми - рекла је она - да су им при томе моји подаци били драгоцени.
Без обзира што се у Москви веома добро котирала њени заштитници је нису успели одбранити од Титове одмазде, вероватно зато што су његове услуге НКВД биле још крупније, а положај виши.

НАСАВЛЈА СЕ