Пише: Ђорђе Јевтић
БЕЗ обзира на цифру и медијске тврдње, албанске терористичке и паравојне формације никада нису биле озбиљна сила у сукобима са јединицама МУП-а Србије и ВЈ. Обично би тада бежали обезглављени остављајући оружје и скидајући униформе, убацивали се међу цивиле, како би спасли главу и српске снаге навели да праве цивилне жртве. То им је понекад и успевало, што је албанска пропаганда онда вешто користила да Србе оптужи за масакр и злочине.
Та паравојска ни путем присилне мобилизације, страха и терора није могла да се омасови и да дуже држи одређену територију коју је медијски проглашавала **слободном** и под својом контролом. Признавале су то накнадно чак и оне њене вође које су знале само за хвалоспеве.
**Наша борба се није истицала тако добром организацијом и неким великим капацитетима. То није било довољно да се увери Милошевић да дигне руке од Косова, тако да је ангажовање међународне заједнице у овом рату било веома корисно да би се одредио победник**, оцењивао је Харадинај.
Они други, критичкији, попут Тахира Земаја, вођама ОВК приписују и то да су **жртвовали цивилно становништво непланским диверзантским акцијама превиђајући и не рачунајући да стотине људи може да изгине**.

ЛАЖНЕ ФОРМАЦИЈЕ
- КОЛИКО је кућа запаљено и уништено само да би они могли да сведоче да су се борили. Ти **штабовци** су сви остали живи и управо су ти **политички комесари изазивали другу страну, категорички оптужује Земај врх ОВК.
Иако је политичко - командна група ОВК уверавала да је имала војне јединице, водове, чете, батаљоне и бригаде, у суштини она то никада није имала. Бригаде су означавали одређеним троцифреним бројевима како би, како су сами говорили, створили утисак о њиховој бројчаности. Те формације су, војнички гледано, имали само у медијском представљању и у називима. У пракси, то су биле рупе са десет пута мање људства од оног које назначене војне јединице треба да имају. Нису успели да их дисциплинују, војнички обуче и подведу под јединствену команду, па су оне до краја рата остале на нивоу мањих јединица, са карактеристикама разуларених бандитских група.
Српска страна је ОВК од самог појављивања квалификовала као екстремну терористичку групацију. Тај **статус** стекла је због начина извођења многобројних недела, средстава које је користила, због облика организовања и циљева због којег је сва та недела спроводила...
За Албанце, њихове политичке групације и њихове медије била је то војска која се бори за национално уједињење и ослобођење од **вечитог српског окупатора** и која наставља традиције свих албанских бораца и ранијих формација, попут качака и балиста. За већи део западног руководећег естаблишмента и медија ОВК је била најпре екстремна групација са елементима тероризма, која је прерасла у герилску, односно побуњеничку формацију.
Ту формулацију прихватили су и неки медији и аналитичари у Србији. За неке стране званичнике и медије, она је, такође, била побуњеничка оружана организација која се борила за национална права и слободу косовских Албанаца.

ПОЗАЈМЛЈЕНО И - ИМЕ
СХОДНО том циљу у албанској политичко-медијској пропаганди мењан је и вокабулар, па је уместо првобитног тражења људских и националних права, тај вокабулар промењен у исказивање тежњи за **ослобођењем од српског окупатора**. Они који су се борили за сецесију путем терора и насиља прекрштени су тако у ослободиоце. А како је свако ослобођење захтевало ослободилачке снаге и војску, отуда су екстремистичко-терористичке групе преименоване у **Ослободилачку војску Косова** (ОВК).
Тим називом закамуфлирана је терористичко-бандитска суштина њених носилаца а нелегални и нелегитимни сепаратизам у **праведну оружану борбу за ослобођење Косова** од Србије као **окупатора**. При томе се, кроз фабриковање неистина, извртање историјских и актуелних уставно-правних чињеница, код неупућених стварало уверење о логичној борби **Косовара** за сопствену земљу и државу.
Закамуфлирана је основна чињеница да се радило о националној мањини која има своју матичну државу у суседсву. Атрибутом **Косово** дато је територијално и избегнуто национално одређење, чиме је наметнуто уверење да је целокупно становништво са овог подручја, независно од националне припадности, желело одвајање од Србије и стварање посебне, **косовске државе**. И пре настанка и назива ОВК ниједна релевантна албанска политичка партија, удружење или организација није имала у свом називу атрибут албански, а обавезно су имале у саставу име Косова и именоване по том шаблону како би замаглиле националистичко-шовинистичку суштину и сецесионистичке намере.
Име **Ослободилачка војска Косова** није оригинална албанска творевина. Пре би се рекло да је то име настало по угледу на већ познате, медијски и политички афирмисане организације, попут Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) Јасера Арафата и његов Ал Фатах и Ирске републиканске армије и њено политичко крило Шин фејн.

ГРЕШКЕ БЕОГРАДА
ЗА овај велики и трагични општенационални удес, који је посебно снашао косовскометохијске Србе, одговорност сноси и ондашња актуелна власт и они који су креирали и спроводили стратегију обрачуна са албанским паравојним снагама. И поред свих упозорења о ескалацији тероризма и формирању његових језгара, која су са Косова ишла Београду од почетка деведесетих, у тамошњим кабинетима као да се намерно чекало да албанска побуна добије широке размере па да се онда гуши. А када се у то кренуло, примењивана је позната тактика пођи-стани, са познатим последицама.
Ни људи који су конципирали и водили акције против терористичких снага нису очито били дорасли том задатку. Они су полицијске патроле и јединице често слали на терен без адекватних информација и припрема, а ове упадале у замке и многи непотребно гинули. Након тога су кретале друге, веће и гломазне, за антитероризам неувежбане јединице које су још мање могле да доскоче терористичим групама које су одлично познавале терен, навлачиле их у села где су им неретко у клинце подметали цивилно становништво, па су жртве биле неизбежне.
С друге стране, државна граница према Албанији годинама је била порозна као сир и преко ње су илегалци прелазили са товарима оружја кад су хтели. Гранични појас је војнички добро брањен тек у другој половини 1998. године, када су Албанци већ направили позамашну **војску** и ескалација сукоба прерасла у мали рат.
Мало су јавности познати и неспоразуми и суревњивости између полицијског и војног руководства на Косову у то време, што је такође за последицу имало некоординираност и неефикасност акција у обрачуну са албанским бандама. О томе и другим војничким, али и политичким грешкама ваља очекивати да проговоре непосредни учесници овог трагичног рата који су били блиски главном српском центру одлучивања.

БЛАГО ПРЕМА ОВК
БЕЗ обзира на број жртава, на егзактност и очигледност терористичких метода, ОВК никада није проглашена за терористичку организацију, нити је стављена на званичну међународну листу организација те врсте. Да се то догодило ситуација на Косову и Метохији била би сасвим другачија.
Вероватно не би дошло до рата на Космету и НАТО бомбардовања СРЈ, ни до доласка мировних снага и повлачења југословенских и српских снага, па, дакле, ни до егзодуса и страдања српског становништва и етничког чишћења.
Нажалост, то се није догодило. Амерички представници су, додуше, повремено упозоравали, па и претили албанским вођама када су ови претеривали у терору над цивилним становништвом, али уз претходну оштру осуду српске стране. И у свим
саопштењима и резолуцијама Савета безбедности УН потенцирало се, некад јаче некад слабије, и то да албанске оружане групе треба да се одрекну насиља и терора, али ни у једном од тих докумената ОВК није означена као терористичка организација чије се деловање мора прекинути. Напротив, увек је у први план стављано српско државно насиље над албанским становништвом.

КРАЈ