Пише Ђорђе Јевтић
И ОВЛАШАН поглед на редослед и време догађаја показује да су се већи напади и сукоби ОВК са српским снагама, дешавали, а жртава по правилу највише било у кључним моментима, када је требало да крену политички разговори за решавање кризе, или као освета за полицијске акције у којима су ликвидиране групе и појединци. Сви су имали поруку међународних фактора да мира на Косову неће бити док међународне снаге не дођу на овај простор да тај мир успоставе. Једна од константи била је да албански лидери нису осудили ниједан терористички акт, нити икад позвали његове актере да престану са том врстом политичке борбе.
Како се приближавао крај 1998. године а притисци на СРЈ били све већи, напада је било све више и они су се умножавали зависно од политичких догађаја. Тако су само од половине октобра, када су Милошевић и Холбрук потписали споразум о мирном решењу и када је почело повлачење српских специјалних јединица, па до средине јануара 1999. године, терористичко-герилске групе извршиле око 500 напада. Услед тога 35 села је етнички очишћено од Срба.

ПАКАО У КАФИЋУ
ЈЕДНО од најмонструознијих терористичких недела је свакако оно извршено у кафићу **Панда** у Пећи, 14. децембра 1998. кад су маскирани нападачи рафалима из аутомата убили шесторицу српских младића. Овај класични терористички напад уследио је само дан после сукоба југословенских граничара и повеће групе Албанаца која је преносила велике количине оружја из Албаније и притом погинуло њих тридесетак. Рафали по пећком кафићу пуном српских младића били су освета и одмазда за те албанске жртве.
Ништа мање гнусни нису били ни киднаповање из куће и убиство пар стотина метара даље потпредседника СО Косово Поље Звонка Бојанића, убиство Милована Радојевића на кућном прагу у селу Обранджа код Подујева, наочиглед супруге. Брачни пар Радојевић били су последњи српски житељи у лапском крају.
Само у јануару 1999. године, према подацима МУП Србије, терористичко-побуњеничке банде извеле су 196 акција. У том периоду страдало је шесторо полицајаца и убијено чак 30 грађана. То је било дупло више од просека у 1998. години, када је месечно убијано по 15 грађана. У том месецу киданповано је девет особа.
Од догађаја који су и домаћој и међународној јавности увелико познати, јер су послужили као изговор за доношење одлуке о НАТО агресији, на првом месту је свакако случај Рачак. И док Рачак, без обзира на његову дискутабилност, остаје и даље један од главних аргумената за оптужбу српске стране за масакр, један други сличан догађај, петнаестак дана касније у Рогову, чист је као суза али се такође нашао у хашкој оптужници.
Ради се о групи која је крајем јанаура 1999. године кренула за Албанију у набавку позамашне количине оружја, међу којима и снајперске пушке од 12,5 мм, од којих је свака коштала по 9.000 долара. Те пушке су специјалним каналом стигле из Америке. У прву српску замку та велика група је упала код Терзијског моста на реци Ереник, недалеко од Ђаковице. У том сукобу убијена су два а рањено више чланова албанске групе. Већина се после тога вратила назад а њих 26 наставило пут ка граници.
И тамо, на граници, упали су, међутим, у нову заседу југословенских граничних јединица. Група се потом вратила назад, у Рогово, где се сместила у кафани неког јатака, али и тамо такође била откривена. Опколила је јединица српске полиције и целу двадесетшесточлану групу ликвидирала.

СЕРИЈА ЕКСПЛОЗИЈА
КАКО тврди Харадинај, за ОВК је то био један од највећих губитака јер је ликвидиран готово цео кадровски састав **оперативне зоне Дукађинске равнице**. Тај догађај је такође требало да узбуди свет, јер су се на лицу места нашли представници КВМ и специјалне комисије за утврђивање елемената злочина, коју је предводила из случаја Рачак већ позната Хелен Ранта. За албанску страну је, према сопственом накнадном признању, остало неразјашњено како се тако елитни састав ОВК могао да нађе у окружењу и да тако лако буде ликвидиран.
Број напада, убистава и киднаповања, као и сукоба са српским снагама безбеднсоти нарочито је увећан уочи и за време трајања међуанродне конфекренције у Рамбујеу. Само у првих 10 дана су извшрили 70 напада и оружаних инцидената. У тим сукобиам погинуло је 12 људи, чак 11 цивила и један полицајац. Терористи су киднаповали четири цивила и два полицајца.
Крај 1998. и почетак 1999. године били су карактеристични по тзв. урбаном терору. Кафић у Пећи није остао једина мета. Експлозивне направе бачене су и на више других српских кафића. У једном од њих, кафићу **Галерија** у Приштини рањено је осморо младих српске и једна девојка муслиманске националности. У експлозији подметнутој у једној албанској продавници, крај пијаце у приштинском насељу Улпијана, страдала су три лица албанске националности а једно је теже повређено. Посебно јака експлозивна направа постављена је испод једног аутомобила у центру Урошевца, 12. фебруара 1999. године, усред поднева. Повређено је 13 албанских цивила а начињена је велика материјална штета на оближњим возилима и заградама.

ОБУКА У - НАТО
АКТИВНОСТ неких западних фактора, нарочито у периоду обнове разбијене албанске паравосјке па све до бомбардовања и завршетка рата, није престајала и имала је за циљ да створи праву и организовану армију од косовских Албанаца како би са њоме НАТО снаге умарширале на просторе овог дела Србије. У време припрема за НАТО интервенцију и конференцију у Рамбујеу, паравојне формације на Косову имале су, према неким њеним изворима, 17.600 војника под оружјем. Иако је имала за собом више од годину дана ратовања, тзв. ОВК се није могла супротставити српској оружаној сили.
Представници албанске паравојске су одмах после пристанка њихове политичке делегације да верификује споразум из Рамбујеа отишли у седиште НАТО и потписали војни уговор о имплементацији тог споразума који је предвиђао улазак снага северне алијансе и међусобну сарадњу са ОВК. Стручњаци НАТО су после тога започели обуку тих јединица које су пребегле у Албанију. Обучавали су их за брзе упаде на Косову.
Сарадња НАТО са врховима албанских паравојски започела је, према неким албанским признањима, поодавно и имала за циљ улазак снага алијансе о сваку цену на Косово, ако већ нису могле, уз сагласнсот српске стране, политичким путем да дођу у Југославију.

НАСТАВЛЈА СЕ