Пише: Ђорђе Јевтић
КАДА је у летњој српској офанзиви, у другој половини јула 1998. године, после ослобађања Ораховца и Малишева, полиција дошла до Дуља сазнала је да изнад села Клечка, на повисоком брду, постоји јако утврђење у коме се држи један број Срба. Бежећи од српских снага и напуштајући то гнездо, терористи су покушали да униште све трагове, спаљујући чак и људска тела. Ипак, оставили су доста доказа на основу којих су могли да се реконструишу беспримерни злочини које су ту починили претходних дана.
Када је група домаћих и страних новинара после пар дана обишла Клечку могла је да на лицу места види део тих доказа. На брдској заравни, на надморској висини од око 1.000 метара, изолована и неприступачна, ова позиција је омогућила идеалне услове да се на њој ради шта се хоће. Ту је постојала јака база ограђена рововима и жицом, са бункерима и склоништима. Унутра се налазила касарна са пистом за постројавање, са магацинима за оружје и храну, и другим пратећим објектима, међу којима се налазио и импровизовани затвор за Србе. Нађене су велике количине муниције и оружја. Први пут од почетка сукоба пронађене су и ракете немачке производње **армбруст**. У магацину за храну остало је 800 паковања **дневних оброка** америчке хуманитарне помоћи која се, уместо угроженом цивилном становништву, нашла у терористичкој бази.

ТРОЈКА ПОМРАЧЕНОГ УМА
ПОРЕД самог тог својевресног концентрационог логора пронађен је део закопаних костију одраслих особа, које су потпуно нагореле, нагореле униформе и нешто санитетског материјала. Остаци сагорелих костију пронађени су и у кречани, која је служила као примитивни крематоријум за спаљивање мучених и убијених српских цивила. Нађени су и делови жица којима су они везивани, пре него што би их стрељали и потом вукли до кречане.
Нека тела су секли у делове да би их више стало у кречани. Ту, у присуству новинара, ТВ камера и микрофона двојица ухваћених учесника егзекуције, браћа од стричева ЛЈуан и Беким Мазреку објашњавали су истражном судији Окружног суда у Приштини Даници Максимовић како је група од двадесет терориста стрељала и мучила на десетине српских заточеника. Потврдили су да је група за егзекуцију, у којој су били и они, стрељала тада и двоје деце, старости између осам и 12 година, три жене од 23 до 32 године, два младића и тројицу старијих мушкараца. Наредбу су добили од **команданата** Фатмира ЛЈиме, Гани Краснићија и Исмета Киљаја.
Та тројица **команданата** спомињу се по сличним злоделима и у Ретимљу, одакле су покупили највећи број српских талаца страдалих после неколико дана у Клечки. Један од ухваћених терориста Сафет Кабаши, причао је да су ЛЈима, Краснићи и Киљај 18. јула у Ретимљу тукли заробљене Србе цивиле и наочиглед свих силовали две Српкиње. Када је, не могавши да гледа тај бестијални чин, реаговао Рајко Николић, **команданти** су Кабашију наредили да га убије. Кабаши је то учинио јер је, каже, морао да не би био и сам стрељан.
У силовању српских жена учествовало је потом чак 47 албанских **бораца**. ЛЈимај, Краснићи и Киљај су наређивали да ту, у Ретимљу, пред очима деце, отац Србин убије сина и обрнуто. Када су то одбијали, ликвидирали су их, поливали бензином и палили да горе као живе буктиње.
Откривање злочина у Клечки изазвало је шок у српској јавности, многобројна реаговања и захтеве међународној заједници да ОВК стави на листу терористичких организација. Нажалост, злочини у Клечки, као врх терористичког злочинства, нису добили одговарајући третман у медијској и дипломатској јавности међународних фактора.
Клечка није постојала као медијско место и као илустрација у свету готово незабележеног примера таквог дивљачког понашања према другој страни. Клечка је била парадигма ужасног терора који су албански екстремисти примењивали, са већим или мањим прекидима, у последња два века на хришћанском православном становништву.
Не зна се тачно колико је људи у том казамату, који је по мучењима и егзекуцијама подсећао, на Јасеновац и Аушвиц, мучено и побијено. Неки извори упућују да је у Клечки уморено око стотину Срба.

ХАГ СЕ НЕ ОГЛАШАВА
ДОК је Клечка постала метафора најужаснијег страдња Срба и понашања албанских екстремиста фашистичко-расистичке провенијенције, дотле је Радоњићко језеро **плава гробница** косовско-метохијских Срба, чија су измучена и сломљена тела и крв замутили воду Дечанске Бистрице, од које језеро настаје. У њега су међутим, бацана и тела многих Албанаца које су терористи осудили на тешку смрт као **издајице**.
И тамо, у бетонском каналу и околини језера истражни органи су пронашли тела са траговима тешког мучења и стрељања најмање 40 цивила. Тела оних бачених у језеро никада нису извађена, па се претпоставља да је и овде број убијених много већи. И у трећем српском стратишту, јамама запуштеног рудника Волујак код Клине пронађени су остаци тела и други трагови уморених српских и албанских цивила.
О злочинцима из Глођана, Папраћана и других терористичких база, чији је командант био Рамуш Харадинај, српски надлежни органи поседују обимну документацију коју су доставили хашком суду...
У 1998. години албански екстремисти извршили су укупно 1.854 терористичких напада, што је било 12 пута више него у претходних седам година. У тим нападима убијена су 284 грађанина и рањено 556 цивила. Убијено је и 115 припадника МУП-а Србије, а рањено 399. Терористи су отели 265 грађана, од којих 170 Срба и 81 Албанца. Од тих отетих, 30 су убили, 99 су пустили на слободу под притиском међународне заједнице, деветоро је успело да побегне из њихових казамате, док се о судбини 127 киднапованих ништа није знало. Бројкама убијених нису придодати они уморени у Клечки, Глођану и Волујаку који нису идентификовани.
О суровом понашању припадника **ОВК**, као и о њиховим казаматима знали су многи у међународној заједници и у медијима. Знали су а ћутали.

ДЖЕЛАТ СА СЛИКЕ
МЕЂУ фотографијама пронађеним у терористичком штабу издвојиле су се две: На једној одсечена глава, на другој маркантна фигура човека у исламској традиционалној ношњи, опасан реденицима пушкомитраљеза. У десној руци држао је велики крвави нож. Исти такав у зубима.
Био је то један од злогласних егзекутора над српским цивилима Хасан Клечка (51), полицији већ познат по убиству једног Албанца у Призрену. За њим је расписана потерница а он се, ето, налазио у првим редовима терористичких егзекутора у селу чије је српско име носио као сопствено презиме. Нажалост, и тада је успео да побегне, а да остану само његови крвави трагови...

НАСТАВЛЈА СЕ