Пише: Ђорђе Јевтић

ВОЈНИЧКИ гледано, лето 1998. било је кључно за даљи развој догађаја на Косову и Метохији, ОВК је настојала да ојача и обнови редове доласком и убацивањем свежих снага из иностранства, али је истовремено била у кризи и пред расулом због удараца које су јој наносиле српске снаге, уништавајући једно по једно њена упоришта.
Вођство ОВК процењивало је да може да крене у фронталну борбу и да осваја поједина подручја проглашавајући их **слободним територијама**. НЈихов стратешки циљ био је да под своју контролу ставе простор са обе стране пута Пећ - Дечани - Ђаковица, уз границу са Албанијом, како би несметано могли да прихватају и људство и оружје које је долазило са друге стране. Намеравали су да направе коридор и на правцу Ораховац - Јабланица - Клина како би се повезали са формацијама у Дреници али и преко Призрена са Опољем и Гором, опет према албанској граници. Тиме су, заправо, желели да држе целу Метохију.

МАСОВНА ПРЕДАЈА ОРУЖЈА
СРПСКЕ снаге су их потиснуле са позиције код села Кијево, где су албански оружници држали три месеца у блокади 19 полицајаца и 130 мештана српске националности. Упркос претњи и из самог врха америчке администрације Кијево је деблокирано, а албанске формације потиснуте ка Малишеву.
Ваљда као контраофанзиву, штаб ОВК је одлучио да нападне и заузме Ораховац. Око хиљаду наоружаних Албанаца је 18. и 19. јула у Ораховцу преузле осве виталне објекте, пошту, Дом здравља, објекат општинске урпаве и држало у блокади две зграде у којој се налазило око 500 полицајаца. Претила је опасност да сви изгину. У том метохијском градићу завладао је терор. Заробљено је и отето више од стотину Срба, од којих је један део побијен или одведен у казамате одакле се никада није вратило.
Али, напад на Ораховац била је једна од највећих стратешких грашака вођства албанске теорористичек гериле. То су накнадно потврђивали и они сами. Здруженом акцијом југословенске војске и српске полиције дан касније, 20. јула, албански побуњеници су потпуно разбијени, са великим губицима. Потом су потиснути преко Малишева.
То њихово изузетно значајно упориште, које су прво прогласили за **слободну територију**, пало је зачуђујуће лако, готово без испаљеног метка. Српске снаге су затим деблокирале једно по једно место у суворечкој општини према Штимљу и према Призрену, и, с друге стране, у Дреници и око Клине и Ђаковице. Заробљавани су наоружани Албанци, међу којима су многи, на позив владе у Београду, уз обећање да ће их амнестирати, почели све масовније да предају оружје.

ЦИВИЛИ КАО ЗАШТИТА
ПРИКУПЛЈЕНО је тада више хиљада дугих цеви, односно око 20 тона лаког наоружања. На граници су припадници ВЈ свакодневно сузбијали на стотине и ликвидирали на десетине албанских јуришника, а у унутрашњости су они разбијени и у рејону Ћићевице, унутар Дренице и на другим потезима.
Због свакодневних губитака, опасности да ће потпуно бити уништени и физички и политички, али првенствено због различитих концепција унутар албанске сцене, раскол међу војним формацијама био је све дубљи и оштрији. Иако су у међувремену довлачене нове количине оружја а број **бораца** се увећавао, у Метохији се, пред наилазећи крах, створила конфузија и паника у редовима сепаратистичке гериле. Почело је њихово повлачење и бацање оружја, предаја и прелазак у цивиле.
Тај други, јесењи слом ОВК је покушала да преживи мешајући се са цивилним становништвом и бежећи у Албанију. Харадинај је ту већ уобичајену аланску формулу правдао да се тобож ретко примењивала, углавном у кризним ситуацијама. Становништво су, признаје Харадинај, евакуисали, односно терали из села у планине, што је ретко признање да су цивилно становништво управо терористи расељавали, а за то оптуживали српску страну.

ТЕШКЕ ОПТУЖБЕ ЗЕМАЈА
ЕКСТРЕМНА ОВК је ликвидирала све оне који се нису слагали са њеним концептом и начином њене **борбе**. Поред ликвидације на десетине и десетине Албанаца који су се сматрали лојалним грађанима Србије, обрачунавали су се нарочито са Букошијевим **борцима**. Један од његових команданата, Тахир Земај наводи да је Тачијева, односно Харадинајева група три пута покушала атентат на њега. Земај је наводио да му је супротна страна ликвидирала неколико људи.
Сукоби и обрачуни између албанских вођстава и паравојних формација наставили су се још више у Албанији, где су, склонивши се од погибије, имали могућности и времена да рашчисте рачуне како за ранија неслагања, тако и за непосредни слом који су доживели. Врхунац тог обрачуна је убиство пуковника Ахмета Краснићија, првог Руговиног и Букошијевог човека задуженог за стварање албанских **оружаних снага за Косово** (ФАРК).
Убиство је уследило недуго после објављивања вести о његовом постављењу за главнокомандујућег ФАРК-а, као нове формације на коју се одмах негативно реаговали и представници **ОВК** и њима наклоњени албански медији. То убиство није много узнемирио албанску штампу, што је имплицирало да се ради о међуалбанском обрачуну.
У књизи коју је посла рата објавио Тахир Земај за то убиство директно оптужује Траћија. Земај се присећа Тачијевих претњи Краснићију телефоном из Папраћана - да ће са њим **ускоро завршити мисију** наводећи и индикативну чињеницу да се Тачи вече пре него што је убијен Краснићи, у Тирани састао са Ибрахимом Кељмендијем, познатим по прљавим ликвидацијама.

СПОРАЗУМ ХОЛБРУК - МИЛОШЕВИЋ СПАСАВА ОВК
УПОРЕДО са готово потпуним распадом **ОВК**, уследиле су, међутим, и снажни притисци на СРЈ, филовани могућом хуманитарном катастрофом као поводом за НАТО бомбардовање. То је 13. октобра 1998. године резултирало споразумом Милошевић - Холбрук, два дана касније и споразумом између начелника Генералштаба ВЈ Драгољуба Ојданића и главнокомандујућег НАТО за Европу Веслија Кларка, а трећег дана и споразумом између савезног министра за иностране послове СРЈ и председавајућег ОЕБС-а о доласку врификационе мисије на Косово и Метохију.
Ови споразуми су практично спасли албанску паравојну формацију од потпуне елиминације и наговестиле и ваздушно и копнено међународно присуство на овом делу Србије. То су и онда касније потврђивали многи аналитичари и саме албанске вође паравојних формација.

(НАСТАВЛЈА СЕ)