Пише: Ђорђе Јефтић
ОДМАХ након Холбрукових и Гелбардових контаката са представницима тзв. ОВК почиње постепено представљање једног по једног **команданта** и челника ОВК, за које се до тада ништа није знало. Није се знало ко сачињава тај самозвани генералштаб, нити командну структуру, по вертикали и хоризонтали. Дотле се знало само за Јакупа Краснићија и Барда Махмутија, као портпарола, првог за унутрашњост, а другог за иностранство.
После сусрета са Холбруком сазнало се да је човек са наочарима и аутоматом, заправо, ЛЈум Хаджију, **официр задужен за борбени морал, националну политику и информисање при регионалној команди на слободној територији у западном делу Косова**. У међувремену се преко медија сазнавало да су **команданти** у области Дренице, били Сулејман Селими, његов брат Реджеп Селими и Соколи Башота. Као командант ОВК за **оперативну зону лапског краја** представљен је **командант Реми** (Рустем Мустафа). У западној Метохији било је више **команданата** који једни друге и нису признавали. У ствари, сви су они, формирајући омање групе од по неколико десетина људи сами себе проглашавали за некакве команданте зона или подзона, или одређених села.

СВАКА ГРУПА ОБАШКА
ОСИМ оне у Дреници, која се прогласила за **ОВК** и њено вођство, све остале групе су до Холбруковог доласка, а и дуго после тога деловале готово независно једна од друге. На то указују и неки од њихових **команданата**. Износећи те контрадикторности и нејасноће о наметнутим вођама који су сами себе прогласили за **генералштаб ОВК** Рамус Харадинај каже да су његови представници тражили да **будемо послушни и да га прихватимо иако он фактички никада није ни постојао, нити је био комплетиран**. **Тражили су да поступамо по наређењу **другова** за које се није знало ко су**, каже Харадинај.
И касније, све до доласка међународних верификатора, тај **генералштаб је био у кризи**.
- Тај војнички непрофесионалан састав доносио је одлуке. Ми команданти зона нисмо знали одговорности ових лица која су се састајала у генералштабу и представљала се бројкама уместо именима - указује Харадинај у књизи посвећеној његовом ратовању (у почетку су многи од њих носили конспиративне надимке).
Још отвореније у својој књизи о томе говори Тахир Земај, један од Букошијевих **команданата**. Крајем августа 1998. код њега су дошла **нека лица која су се представила као генералштаб ОВК**. Били су то Хашим Тачи, Реджеп Селими и Бишљим Зурапи.
- Чуо сам нешто о њима, али нисам знао ко су, како су организовани... За њиховог команданта су рекли да је **тајна**, нису га спомињали - наводи Земај.
Но, ни онда, а ево ни данас, четири године касније, није обелодањено ко је био **врховни командант** или **начелник генералштаба ОВК**. И ако је америчка администрација желела да обједини албанске оружане формације и међу њима нађе човека који ће их заступати у политичким разговорима, то није учињено.

ПО НАЛОГУ НАТО
- КОЛИКО ја знам, није било човека таквог калибра, те снаге. Због тога и није било могуће објавити његово име. Моје је мишљење да није постојао такав човек - тврди Харадинај и наставља. - Ни теоретски ни практично није постојала претпоставка да ОВК има једног команданта. Било је таквих претензија да то неко буде, али није било личности унутар војске која је заслужила да се назове командантом.
НЈегов заменик, а потом и човек који је чак инкорпориран у **генералштаб** а да очито никада тамо није био, Наим Маљоку у својој књизи наводи: **Имали смо информације да је Бисљим Зурапи постао шеф генералштаба ОВК.**
Бисљим Зурапи је, заправо, био велика непознаница све време ратних сукоба на Косову. Нигде се није спомињао, ни у једном саопштењу или новинском извештају. И он је такође био бивши официр ЈНА, који је волшебно пуштен из војног затвора и живео у Београду, а потом се пребацио у Босну, где је ратовао на муслиманској страни. Истакао се у борби за Сарајево, због чега га је Изетбеговић одликовао. Касније је ратовао у централној Босни и постао командант дивизије. Зурапија је спомињао и контакте са њим препоручивао другима и Агим Чеку, који је и сам ратујући у Хрватској и Босни против Срба постао генерал.
И Чеку је био непознаница у косовском рату. Директно, изгледа, није учествовао, али је, према неким спомињањима, очито био од оних албанских официра који су имали утицаја како међу албанским вођама формација, тако и у иностраним војним круговима са којима се сретао у Хрватској и Босни. У току бомбардовања, априла 1999. године, постављен је за **начелника генералштаба ОКВ** и у Албанији, заједно са скоро свим другим командантима и целом пребеглом и разбијеном **ОВК**, чекао налог НАТО да уђе на Косово. Учинио је то после потписивања Кумановског споразума. Одлуком првог команданта Кфора генерала ДЖексона да се ОВК трансформише и преобрази у тзв. Косовски заштитни корпус (КЗК), Чеку је постао његов командант.

СТИЖУ **ПСИ РАТА**
ЗАЈЕДНО са инструкторима и групама из албанске дијаспоре на Космет су дошли и муслимански и хрватски **пси рата**, потом авганистански и пакистански **свети ратници** и муджахедини из других муслиманских земаља.
Авантуристи из Легије странаца и друге професионалне убице кретали су, са завршеног рата у Хрватској и Босни, на ново ратиште. Неки ради пара, а неки су изјављивали да треба помоћи **у праведном рату Албанаца**. Међу њима налазили су се и они, како је примећивао лондонски **Обзервер**, који **једноставно уживају у убијању**.
Многи страни плаћеници регрутовани су углавном у албанским клубовима у западним земљама. Према српским изворима, они су организовану обуку имали у напуштеним базама НАТО и у азилантским логорима у Немачкој и Аустрији, као и у приватним стрељанама и клубовима за борилачке вештине у Швајцарској. Инструктори су им, према њиховим изјавама, били пензионисани војни стручњаци више западних земаља при НАТО, бивши југословенски официри и полицајци албанске народности.
Српски надлежни органи процењивали су да је крајем 1998. године, када је сукоб добио велике размере, на Косову било око 1.000 страних плаћеника, од чега најмање 300 бивших официра албанске армије који су првенствено били ангажовани као инструктори.
Међу првим страним плаћеницима и муджехединима нашли су се и Чечени. Представници Чеченије отворено су подржавали **муслиманску браћу** на Косову и чак наложили 8. септембра 1998. уписивање добровољаца за Косово.

НАСТАВЛЈА СЕ