Пише: Ђорђе Јевтић
АЛБАНЦИМА никада није мањкало оружје. Свака кућа, по традицији, имала је одувек по неку пушку, али сада је ваљало набавити много оружја и муниције јер се рачунало на масован одзив позиву на отпор **српској окупацији**.
У почетку, највише оружја Албанци су набављали тако што су га бесплатно добијали или откупљивали јефтино од својих сународника у Албанији, који су га имали у изобиљу. У тој суседној земљи у 1997. години дошло је (да ли случајно?) до својеврсне побуне када су грађани пробили у касарне и полицијске магацине и из њих покупили огромне количине оружја. Према проценама УН, у рукама грађана и мафијаша нашло се 650.000 комада лаког оружја, 1,5 милијарди метака и 20.000 тона експлозива. Око 200.000 комада пушака прокријумчарено је на Косово и Метохију. Од тада је оружје у Албанији могло да се набави на сваком кораку.

ОБУКА У ТРОПОЈИ
ПОСТОЈАЛИ су многобројни докази да је Албанија од самог почетка немира на Косову и Метохији пружала здушну политичку и логистичку подршку косовским терористима и екстремистима. Они су из многих европских и ваневропских земаља долазили бродовима до Драча или са Косова и Метохије одлазили преко границе у албански погранични појас, где су у више пунктова обучавани и добијали оружје и опрему. Тамо су их сачекивали за то задужени људи. При том нису, како су наводили, имали никакве проблеме са полицијом, војском и властима те земље, иако су се шетали у паравојним униформама.
Један од главних пунктова тзв. ОВК за прихват будућих бораца налазио се у Тропоји. Ту је стално било од 50 до 150 придошлих за обуку и одлазак на КиМ. Обука им је трајала пет, десет дана, две недеље и онда су кретали преко границе, на Косово.
Док су албански граничари били веома лоше обучени, често без униформе, а од оружја имали застареле пушке и калашњикове, преко границе за Косово непрестано су прелазили товари модерног оружја и униформи. Бившег председника Албаније Сали Беришу страни медији су наводили као кључну личност те земље која даје подршку у наоружавању и обуци. Оружје је преношено најчешће мазгама. НЈихови власници су пут од неколико километара наплаћивали сто долара, преко границе 150, а ако мазга страда чак 600 долара.
Цена пушке се у почетку кретала од свега 10 до 35 немачких марака, да би, како је потражња била већа, а сукоб се захуктавао, она скочила за пет до десет пута. Купопродаја оружја је и за највеће албанске патриоте постала уносан бизнис, али, наравно, и врло опасан, јер је таква врста бизниса увек доносила мафијашке сукобе интереса. То потврђује више учесника у тој работи.

ЗАПЛЕНЈЕНО ОРУЖЈЕ
РАМУШ Харадинај наводи да је због тога свака зона имала своју логистику. Главну улогу у **логистици** у врху ОВК имали су ДЖавит Хаљити и Азем Суља а на терену ДЖавит Гаши, звани Пљаку, који су се често сукобљавали са осталима. Сам Харадинај и његови људи имали су четири, пет пунктова за набавку оружја, од којих је једна линија ишла до САД.
Познати су многобројни примери заустављања група људи и конвоја магзи са товарима оружја намењеног косовском ратишту. Без намере да наводимо све, подсећамо да се најмасовнији илегални прелазак и највећи сукоб са југословенским граничарима догодио 18. јула, у рејону карауле **Кошаре**. Тада је читава **бригада** од око 800 наоружаних Албанаца, са мноштвом натоварених грла оружјем, у три колоне надирала ка нашој граници, у њеној ширини од пет, шест километара. Граничне јединице ВЈ зауставиле су ову велику групу и у обрачуну је погинуло 36 припадника албанске паравојске, колико се признало.
Изгледа да је погинуло много више јер је чак и Албанија сутрадан прогласила дан жалости. На месту окршаја остале су гомиле разноврсног оружја и муниције - око 300 пушака, 60 пушкомитраљеза, десетак бестрзајних топова, исто толико минобацача, око 100.000 комада муниције разног калибра и друге војне опреме.
И тако, из дана у дан, дуж свих 122 километра југословенско-албанске границе у делу према Косову и Метохији, али неретко и у делу према подручју Црне Горе.

АЗИЛ ЗА КРИМИНАЛЦЕ
МЕЂУ европским државама као својеврсне базе које су највише прихватале косовске Албанце биле су Немачка и Швајцарска. У тим земљама су, поред традиционалног прихвата гастарбајтера, уточиште налазили и сви они криминалци, терористи и **политички активисти** који су у СРЈ били на списку за хапшење због криминалне и сепаратистичке делатности још од шездесетих година 20. века, па надаље. Они су у Немачкој, Швајцарској и још неким државама имали изванредну **базу** од око 400.000 сународника.
Сем пореза који им је наметнула Букошијева **влада** и Руговин ДСК ради финансирања паралелне власти на Косову, једну од главних улога у прикупљању новца за ту власт и потоње терористичке активности носиле су тзв. туристичке агенције. Само у једној контроли 48 таквих туристичких бироа које су држали Албанци, немачка полиција је дошла до сазнања да је **најећи број директно умешан у илегално пребацивање новца на Косово**. Процењивало се да се тако месечно прикупи 1,5 милиона марака које су се затим разним шверцерским каналима слале на Косово.
Један од прљавих послова којим су се те агенције бавиле био је препродаја лажних виза за улазак у Немачку и друге западне земље. И немачка полиција је утврдила да иза тих работа стоји Руговин ДСК. Слично је било и у Швајцарској. Крајем октобра, 1998. године у Драчу је, на пример, заплењен брод пун оружја намењен косовским терористима, а контејнери са оружјем кренули су из Швајцарске означени као хуманитарна организација.
У исто то време швајцарска полиција ухапсила је шест особа, четворо бивших Југословена, једног Швајцарца и једног Арапина, који су уговорили испоруку оружја за ОВК у вредности од више милиона долара. Тада је заплењена велика количина оружја, пола тоне муниције и 200.000 швајцарских франака. Канали оружја ишли су и преко Хрватске, Босне и Италије.

ДРОГА И ОРУЖЈЕ
ПРОЦЕНЈУЈЕ се да је од 1993. године, па до почетка сукоба, у Албанију привремено прешло око 75.000 **косовара** ради бављења трговином и другим пословима који су пре били мафијаштво него некакав бизнис. Многи међу њима преузели су трговину оружјем и дрогом претворивши Албанију у главну балканску базу за даљи транзит ових опасних работа ка средњој Европи и Западу.

Наставља се