Пише: Ђорђе Јефтић
АЛБАНСКА штампа је писала: **Јединице ОВК су започеле нову фазу деловања на територији Дренице. У селу Ликошане су се 28. фебруара 1998. године сукобили припадници ОВК и три српске патроле. У том сукобу убијена су четири припадника МУП-а Србије. У знак одмазде српска специјална полиција извршила је масакр у Ликошану и Цирезу над недужним цивилима.**
Полицијске снаге су, у ствари, поново кренуле да се обрачунају са Јашаријевом бандом која је претходно убила два полицајца, а скривала се у Ликошану. Када је полиција успела да је највећим делом ликвидира и спремала за одлазак, двојица скривених терориста у једном дворишту, један у кућици за пса а други у бункеру испод коша, подмукло су убили још два специјалца.
У том обрачуну убијена су 24 наоружана Албанца а страдали су и неки цивили, што је албанска пропаганда искористила да одмах наметне причу о убијању невиних људи, жена и деце.

ВЕЛИКИ - ПРИСТРАСНИ
ДОГАЂАЈИ у Ликошану, потом у Лауши, Турићевцу, Ачареву и Војнику, када је ликвидирано осамдесетак екстремиста, Албанци су искористили да максимално наметну мишљење о погубној српској репресији над недужним становништвом. Фотографисани су убијени цивили, од тога, према тврдњи албанске пропаганде, 12 деце и 14 жена, са елементима масакра, њихови поређани ковчези и гробови, сцене кукњаве и вапаја.
Ти шокантни снимци одаслати су у свет. Ситуација на Косову се у Америци, Немачкој, В. Британији, Француској представљала у потпуно искривљеном огледалу. Некритички се прихвата албанска теза да је све почело на Косову крајем осамдесетих година и да ће се ту круг и затворити, позива да се Југославији уведу санкције и препоручује да се изађе Руговином захтеву у сусрет и УН именује високог представника за Косово.
Такав медијски амбијент хорског наметања кривице српској страни пратила су онда и званична реаговања. У Вашингтону, Лондону, Паризу, Бону и другим међународним центрима одлучивања су све оштрије захтевали обуставу насиља, позивали на дијалог, претили углавном само Београду. Шефови дипломатија САД и Немачке, Медлин Олбрајт и Клаус Кинкел, су у сусрету тих дана закључили да на Балкану може да букне нови пожар који прети да увуче и околне земље, па су стога и најавили низ мера како би се та опасност спречила.
Олбрајтова је сугерисала да се Албанцима да неки облик самоуправе, да они успоставе образовни систем на свом језику, а СРЈ одузму подстицајне мере којим је награђена за кооперативност око Босне. Кинкел је истицао неопходност јачања војног присуства УН у Македонији и Албанији, наглашавао нужност **превентивне дипломатије**, предлагао сазивање ширег регионалног састанка и неодложног посредовања ОЕБС-а. Захтевали су да о Косову расправља и Савет безбедности УН а Олбрајт је сугерисала да **оно што је договорено у вези са суђењем ратним злочинцима у Хагу буде примењено и на Косову**.

ЛИКВИДАЦИЈА ЈАШАРИЈА
БИЛА је то, колико се зна, прва претња хашким судом и за оно што се догађало или ће се тек догађати на Косову и Метохији. Због **прекомерне употребе силе** у Ликошану, британски министар иностраних послова Робин Кук сазвао је хитан састанак Контакт групе. Америчка администрација је први пут најавила да и војно може да интервенише на Косову **ако то буде потребно**.
Полицијски штаб је, на основу препоруке са **врха**, донео одлуку да ликвидира Јашаријеву групу. Специјалне полицијске снаге су 5. марта (1998.) изјутра опколиле дренићко село Преказе, а направљен је шири прстен и око других околних села. Напад је почео у шест сати ујутру. У Јашаријевој кући било је пуно жена и деце. Већина се извукла, али је Адем задржао још неке у изузетно добро забарикадираном, бетонском бункеру, ојачаном xаковима песка, коме се није могло прићи. Није помогло ни оружје већег калибра. Онда је употребљен сузавац који је у огромним количинама убациван у бункер. Тек након тога Јашари и његова група су ликвидирани.
Од ликвидације Јашарија, очито првог вође албанског тероризма (кога је албанска пропаганда одмах прогласила за народног хероја равног Скендербегу и после рата подигла му велики споменик усред Приштине), српска власт је ушла у детаљну акцију разбијања **ОВК**. Истовремено је, међутим, почела и њена медијска презентација, организационо и бројчано јачање и ширење. Страдање једног броја цивила, Јашаријева погибија и други сукоби тих дана били су сигнал и за друге терористичке пунктове да се активирају али и за све пре тога припремане албанске групе у иностранству да се одлуче за покрет на Косово.

**БОРЦИ** СЕЈУ СТРАХ
ЗАХВАЛЈУЈУЋИ албанској штампи која их је несметано промовисала, ти нови **борци за слободу** су све више добијали на популарности међу Албанцима, посено младима, али су **популарност** ширили и сејањем страха, претњама и убиствима неистомишљеника и **националних издајника**. Сем Руговиног ДСК, који је кокетирао, безмало све друге албанске политичке групације признале су **ОВК** и јавно почели да јој пружају политичку и моралну подршку.
И Букошијеви стручњаци за војна питања су настојали да се укључе у припрему рата и сам рат. НЈихов кординатор Ахмет Краснићи се тих дана у Ослу састао са Адемом Демаћијем и договорио око стратегије будуће **војске**: формирање заједничког штаба са центром у Тирани и уједињавање свих група и јединица које делују на Косову. Договорено је да се за јединствени узме назив и знак ОВК, да се њене јединице попуне професионалним официрима ради стварања војне и институционалне хијерархије и они њима командују, да се уједине фондови за финансирање (Букошијев и **Домовина зове**), да све информације и саопштења иду преко Тиране. Од тог обједињавања нећа, међутим, бити ништа, а две паравојне формације ОВК и ФАРК ће се отворено сукобљавати...

ПОЗИВ НА УЈЕДИНЈЕНЈЕ
У ТОМ тренутку, почетком пролећа 1998. године, након преокрета који су донели Ликошане и убиство Јашарија, није се много знало ко чини, са чиме располаже и која је јачина тзв. ОВК. Нешто од разјашњења унело је једно од првих саопштења **главног штаба** који је позвао сав албански народ **да се уједини око заставе Скендербега** и да јој финансијски помогне преко Фонда **Отаxбина зове**. У саопштењу број 3 **главног штаба** наводило се да је за портпарола ОВК постављен Јакуп Краснићи, средњошколски професор. Било је то прво јавно саопштено име неког из руководства те организације.

НАСТАВЛЈА СЕ