Пише: Ђорђе Јевтић
ТОГ 1. октобра Албанци су организовали демонстрације широм Косова и Метохије - у Приштини, Митровици, Призрену, Гњилану, Пећи и другим већим општинским местима. Полиција је након датог времена од један сат и настојања демонстраната да силом продру у центре тих градова, применом силе растурила демонстрације.
Брижљиво припремане, детаљно разрађене са снажним маркетиншким и медијским ефектом, албанске **студетнске** демонстрације, иако нису изведене до краја, увелико су постигле жељени циљ. Анимирале су шире слојеве албанске популације, исказале радикализам и упорност организатора, снажно медијски популарисане у свету и у његовој западној хемисфери добиле подршку уносећи конфузију и незадовољство код необавештених о томе како српска власт брани Албанцима школовање, те основне обавезе сваке државе. Настојања власти да објасни о чему се ради нису **пила воду**.

РИТУАЛ НА САХРАНИ
И ДОК су студенти по косовским градовима демонстрацијама дизали тензију, вође терористичко-побуњеничке опције одлучиле су да крајем новембра крену у оштрије оружане акције и сукобе. Након сукоба полиције са терористима код метохијског села Војник у покушају да ухвате познатог терористу Абедина Реджу званог Сандокан, група терориста предвођена Адемом Јашаријем је у селу Ново Резале напала колону српске полиције.
Албанска страна оцењује да је то била **прва битка у којој је ОВК однела победу, што је веома позитивно одјекнуло у албанској јавности**. Онда су стратези побуне одлучили да се ОВК, која је до тада била у строгој илегали, јавно појави и представи свету. Десило се то 28. новембра 1997. године, на дан свеалбанског националног празника - Дана заставе и Дана државности Албаније. Као повод узета је сахрана једног њиховог члана, учитеља Халита Геција у селу Лауша, кога су два дана пре тога у обрачуну убили српски полицајци.
Та презентација тероризма као организоване **ослободилачке војске** косовских Албанаца била је добро организована и припремљена како би изазвала пун ефекат у међународној јавности. Крај гроба терористе, поред ковчега прекривеног албанском заставом, пред ТВ камерама и фотоапаратима, стајала су три албанска младића обучена у маскирне униформе са ознаком УЧК на левој руци. Преко груди су држали аутоматске пушке у строгој војничкој пози одавања почасти страдалом **саборцу**. Слика је обишла свет. Био је то почетак осмишљеног и медијски добро разрађеног представљања албанског тероризма као герилске и побуњеничке војске која ће једнога дана Албанцима на Косову донети **слободу** и државу отцепљену од Србије.
Тиме је и јавно инаугурисан нови радикалистички блок унутар албанске популације, наспрам оног **умереног и миротвореног** којег је представљао Ругова. Тај блок се у политичком погледу везивао за Адема Демаћија, Реджепа Ћосју и, посебно за **студентско** вођство који ће се убрзо показати као политичко крило тзв. гериле. Та групација се наметнула као политичка песница оштрог крила албанског сепаратистичког покрета која је под образложењем **ослобађања**, односно насилног преузимања универзитетских просторија, све више преузимала барјак политичког промотера терористичке **војске**, чији ће представници и званично постати нешто касније.

ШТАП И ПРУТИЋ
И ПОВРШНЕ анализе показивале су да у албанском покрету постоје три крила која су била само рукавци јединственог мозга који је осмишљавао и дириговао укупним антисрпским понашањима са јединственим циљем - отцепљење јужне српске покрајине, проглашавање **независне државе Косово** са крајњом намером да се она у будућности припоји јединственој албанској држави са свим **албанским територијама**.
Један рукавац тог деловања, на чијем је челу био Ругова, концентрисао се на вербално пропагандистичко наметање јединствене опције, поткрепљено илегалним и првенствено медијски организованим референдумима, изборима паралелне **власти** и симулацијом некаквих органа те парадржаве, на бојкотовање избора, разговора и свега што долази из Србије и СРЈ. Други, Ћосјин и Демаћијев и **студентски** је, незадовољан учинком првог, кренуо у радикализацију и стварање нуклеуса за оружане сукобе и борбу како би се међународно политичко мњење, заплашено крвавим исходима претходних ратова бивше СФРЈ, натерало на додатне притиске на српску и југословенску страну.
Тим путевима су оба крила наставила и у 1998. години. Терористички крак је наставио са насиљем и убијањима. Међународни представници, посебно они из САД, су све то оцењивали двоструким аршинима: према Србији и СРЈ су исказивали сталне претње и најављивали опасне намере, а према Албанцима били углавном благи, двосмислени и попустљиви. Америчка администрација је, како је то приметио један аналитичар, за Србе припремала дебели штап, а за Албанце танки прутић.
Док је Србима претила санкцијама, припадницима ОВК препоручивала је опрез у ономе што раде јер ће се, у супротном, наћи на црној листи терористичких организација. Уместо да се уплаши и упозорење схвати озбиљно, **главни штаб ОВК** је наставио са подметањем бомби и убиствима и у новим саопштењима преузимао јавно одговорност за те акције.

ВАТРА У Д. ПРЕКАЗУ
СА терена сукоба, посебно у Дреници, долазиле су све драматичније вести. У том делу Покрајине наоружани Албанци почели су да **освајају** најпре локалне путеве, а потом и оне значајније и да блокирају део по део Метохије. Онда је у Доњем Преказу, у ноћи између 22. и 23. јануара дошло до пушкарања и сукоба локалних Албанаца и полиције. Повод је био следећи: група од седморо-осморо наоружаних Албанаца је на путу од Србице ка унутрашњости Дренице заустављала возила, легитимисала и малтретирала путнике.
Тамо се упутила патрола полиције. Чим су је угледали, наоружани Албанци су припуцали и потом повукли у Доње Преказе, у кућу Јашаријевих. Међу њима била су и двојица Јашарија, Адем и Хамза, који су због дугогодишњег терористичког деловања осуђени на 20 година затвора и против њих је расписана потерница.
Полиција их је позвала на предају, а забарикадирана група одговорила је рафалном паљбом. На полицију је пуцано из свих кућа. Терористи су успели да се неопажено извуку из села. Српски медији су писали да је Адем Јашари тада рањен и да се стога негде сакрио. МУП Србије је саопштио да српске снаге **нису биле ангажоване ни у каквом виду интервенције на том подручју**, и вести о сукобу у Доњем Преказу назвао је **неистинитим и тенденциозним**.


Наставља се