Пише: Ђорђе Јевтић


АЛБАНСКИ терористи наоружавају се свм врстама оружја: пиштољима, ручним бомбама, експлозивним направама, тромблонским минама. Поседовали су шеме свих полицијских и војних објеката, а почели да се јављају и са саопштењима у којима су преузимали одговорност за одређена убиства и диверзантске акције.
Двојица од већ поменутих терориста, Селими и Пајазити извршили су атентат на тадашњег ректора Приштинског универзитета проф. др Радивоја Паповића, подметнувши 16. јануара 1997. године експлозивну направу са даљинским управљачем испод његовог аутомобила у изузетно прометном делу Приштине.
Хасанијева и Селимијева група извела је 31. августа 1996. године напад на Станицу милиције у Клинчини код Пећи. Са двојицом официра албанске армије бомбама су у кафани **Чакор** у Дечанима усмртили тројицу Срба, а једног ранили. Обе поменуте групе су извеле напад на избегличко насеље у Јунику код Дечана и у селу Бабалоћ, где је такође почела изградња насеља за српске избеглице из Албаније, на станицу полиције у Рзнићу код Дечана и извели многобројне друге терористичке акције широм Косова и Метохије.

ПРЕСУДЕ У ОДСУСТВУ
ОД 1992. до 1997. године ове и друге групе убиле су више од 30 људи, а педесетак теже и лакше ранили. На мети су били најпре српски полицајци и Албанци који су радили у МУП-у Србије или у другим државним органима и сматрани за лојалне грађане, са српске, односно за издајице, са албанске стране. Најпре су им постављали заседе у стилу својих предака качака и балиста, а како је време одмицало, почели су да се користе најеклатантнијим облицима савременог тероризма.
Главни носиоци тероризма из Јашаријеве групе осуђени су 1997. године на вишегодишње казне затвора. На суђењу у Окружном суду у Приштини на по 20 година затвора осуђени су Адем Јашари, Иљаз Кодра, Сахит Јашари, Фадиљ Кодра, Јакуп Нура, Зенун Кодра и Реджеп Селими. На том суђењу на 10 година осуђен је и Хашим Тачи, звани **Змија**. Али, нико од њих није био ухваћен већ им се судило у одсуству, тако да је чело групе која је себе назвала **ОВК**, односно чинила њено језгро, остала нетакнута и наставила убијања и киднаповања, али и ширење својих редова.
Прву већу синхронизовану акцију организовали су 22. априла 1996. године, истовремено између 19.30 и 20.30 часова у Пећи, Штимљу, Дечанима, на путу Рожаје - Приштина код Косовске Митровице. У овим нападима убијено је пет особа, а петоро рањено.
Десет дана касније огласила се, први пут јавно, организација под називом **Ослободилачка војска Косова**, која је преузела одговорност за ове и серију бомбашких напада на избегличка насеља. Албански политичари и њихове партије и штампа не само да нису хтели да осуде те нападе за које наводно нису знали ко их организује и изводи, већ су настојали да то потуре српској тајној полицији?! Био је то тек почетак афирмације опасне, па и озбиљне милитантно-политичке снаге, на коју ће почети да се ослањају они који су је инспирисали.

ПОЛИЦИЈА НА НИШАНУ
ГОДИНА 1997. била је, у ствари, кључна за албанске милитаристе. У тој години они су се не само умножили, већ и започели јавну презентацију и придобијање албанског политичкког мњења. У тој години септембар је, као што се може видети из црне хронике албанског тероризма, био месец преокрета а истовремени напад на 12 полицијских станица означио је почетак нове фазе која је наговештавала да су терористи напраивли језгро и увећали број за прелазак на шире акције и насиље.
Био је то и сигнал да је албански сепаратистики покрет одлучио да крене у радикализацију тзв. косовског питања, како би скренуо пажњу међународној јавности на његову озбиљност и намеру да ће, уколико не почне да се решава, следећа фаза бити сукоби ширих размера и даље заоштравање стања на Косову и Метохији.
Да у косовској збиљи, као и у свим ранијим приликама и фазама, ништа није било случајно, већ шире осмишљено и синхронизовано, указује и чињеница да се управо у то време албанске политичке групације такође кренуле са широком и оштром кампањом наметања и тражења разних политичких захтева. Међу њима нарочито је у оштрини и радикализацији почела да се издвја тзв. Унија албанских студената, која је за 1. октобар најавила демонстрације ради **ослобађања Универзитета од српске окупације**
Све индиције упућују на закључак да су те демонстрације биле инспирисане и договорене уз сугестију некога са стране. То ће се видети током каснијих догађаја, као што тада није било случајно да су демонстрације заказане за 1. октобар, дан када почиње академска година, али и у време између првог и другог круга општих избора у Србији.

БРИЖНА МИСИЈА
АКЦИЈА је бомбасто и озбиљно најављивана, њени организатори су позвали све међународне организације и асоцијације да дођу у Приштину и прате та збивања. У неким западним круговима најава демонстрација је још озбиљније схваћена, па су се у Приштини обрели бројни дипломатски представници, чланови невладиних организација и страни новинари. Међу њима и висока, здружена делегација САД, ЕУ и представника амбасада других европских земаља у СРЈ. Делегацију је предводио шеф америчке мисије у Београду Ричард Мајлс.
Необичан састав те мисије показивао је - како је новинарима објаснио Мајлс - опрез, бригу и озбиљност којом њихове владе приступају ситуацији на Косову, посебно поводом најављених демонстрација. Амерички представник је саопштио како међународни представници **признају право народа да мирно протестује, да се окупља мирно и да изрази своје мишљење властима**.
Једна од порука те мисије била је да мора оживети спровођење спроазума о стабилизацији школства на албанском језику, који су потписали Милошевић и Ругова и сугестија Албанцима да избегну насиље. Једино што није одговарало међународним представницима је време у којем ће се демонстрације одржати, а то је било време избора у Србији, јер се процењивало да ће тиме Албанци ићи наруку Милошевићевој линији и српским националистима.
Оно што су јавно имали да кажу међународни представници Албанцима, свело се на уопштене дипломатске, безутицајне формулације, које су више охрабриле вође демонстрација него што су утицале да одустану од намере да их организују. Било је то 29. септембра, два дана пре демонстрација.

(Наставља се)