ПИШЕ: Ђорђе Јевтић
ВЕЋ у току 1991. а посебо у 1992. години све је више група одлазило на обуку у Албанију. Те године полиција је ухапсила групу од осам Албанаца који су, после обуке у месту Сурели код Тиране, пренели на Косово 74 аутоматске пушке са 14.000 метака и већу количину војне опреме. Пред суд је изведена и шесточлана група која је 1992/93. године више месеци обучавана у центру за обуку косовских Албанаца ЛЈабинот Фус, код Елбасана. Како се на суду тврдило, обучавали су их официри војске Албаније и у униформи албанске армије.
Увежбавани су у руковању свим врстама оружја, средствима за диверзије, па чак и тенковима.
Тероризам се, ипак, јасније почео организовано да оцртава у 93. године, посебно у мају те године. Био је то резултат договора Јашаријевих истомишљеника да се крене у радикализацију и оружане нападе. Наиме, 5. априла 1993. године у кући Адема Јашарија одржан је **значајан сусрет**. Поред Јашаријеве групе састанку су присуствовали и политички представници, мада албански извори не наводе који. Одлучено је да се формира **војна формација** и да њено име буде **Војска Косова**. За комаданта је изабран Адем Јашари. Главни циљ те будуће **војске** био је напад на српске снаге безбедности, посебно на полицију, **синхронизованим и координираним акцијама**. Многе од тих акција је лично предводио и у њима учествовао сам Јашари.

ВЕЛИКА БЕЖАНИЈА
БУДУЋУ ОВК у почетку су чиниле две групе: Дренићка и Лапска. Прва је изводила акције на територији Митровице, Србице, Глоговца, Клине и Малишева. Док је Јашари био у илегали, један од вођа био је Реджеп Селими, касније један од **команданата ОВК**, а потом и Косовског заштитног корпуса. У тој групи били су Азем Суља, Хашим Тачи, Сокољ Башота, који су почели да се намећу као њени руководиоци. Лапска група је акције изводила у Приштини, Подујеву, Пећи и дечанској општини. НЈен вођа био је Захир Пајахити кога је полиција ликвидирала 1996. близу Вучитрна. У прве **активисте** албанског екстремистичког језгра спадају и Фехми Ладровци, ДЖавит Хазири, Ибрахим Кељмендиј, Фадиљ Лепаја...
За разлику од других група које су разбијене, Јашаријева група, према накнадним наводима албанске штампе, није се расипала и није разбијена све до 1996/97. године.
Те 93. године раскринкана је и група Авнија Клинакуа, једног од оснивача НПОК. Тада је ухапшено 17 чланова, али је Клинаку побегао у иностранство. У тој години основана је и група у којој су били касније окорели терористи Бесим Рама, Авни Нура и Идриз Аслани. Она је акције изводила на подручју Глоговца, Вучитрна и Митровице, извршила више напада на милицију, убила три полицајца и једног цивила, а седморо ранила. Ова група била је добро увежбана и спремна на све.
Крајем 93. године полиција је открила и у приштинском Окружном суду организован процес у врху паравојне организације такозваном министарству одбране Косова. На челу тог **министарста** био је Хајзер Хајзерај, ражаловани руководилац цивилне заштите при Покрајинском штабу територијалне одбране. У групи је било и неколико бивших официра ЈНА који су радили у том ресору, а који ће касније бити неки од **команданата ОВК**. Та организација имала је дефинисану потпуно војну структуру и требало је да руководи **војском** од 40.000 војника. Путеви налога за стварање те паравојске водили су ка врху Руговиног ДСК. Инструкције је давао Руговин заменик Антон Кољај који је, чим је чуо за хапшења, побегао из земље.

ОБУКА У АЛБАНИЈИ
СЛЕДЕЋЕ, 94. године откривена је још једна нова група из које се заправо отцепио НПОК. У њој су били све сами бивши робијаши који су због непријатељског деловања осуђивани током 80-их година и одмах након пуштања на слободу кренули у радикалне акције и припрему за оружани устанак. Код те групе пронађено је 21 аутомат, пет митраљеза, снајпер, велика количина експлозива и другог наоружања, чак и панцир- кошуље.
Нешто касније откривено је и **министарство унутрашњих послова Косова**. Ухапшено је око 200 лица. НЈегови челници су, као по правилу, побегли. Оптужница је подигнута против више од 70, а осуђена су 62 лица.
Упоредо са оним што се покушавало на Косову, албански екстремисти су и у иностранству настојали да се организују и да се припремају за борбу. Још 1992. године самопрокламовани премијер Бујар Букоши основао је од бивших официра групу **за војну проблематику и безбедност**, касније преименовану у **министарство одбране Косова** на чијем је челу био пуковник Ахмет Краснићи. Тада су почеле и прве обуке албанских емиграната у Немачкој.
Ови примери, а и многобројне тврдње у самој албанској штампи у време и после ратних сукоба, показују да су групе организовано одлазите у Албанију на војну обуку, где су их прихватали представници косовских Албанаца, међу њима и представници Руговиног **дипломатског представништва републике Косово** у Тирани и и илегалне косовске владе. Овладавши извесним војничким знањем, они су се потом враћали на Косово и под називом некакве **Војске Косова** или **Ослободилачке војске Косова** кретали у класични тероризам.

ФОНДОВИ ЗА ФИНАСНИРАНЈЕ ТЕРОРИЗМА
ДЕЦЕМБРА 93. године основан је и фонд **Домовина зове**, организација за прикупљање новаца намењеног набавци оружја и опреме за **Војску Косова**. Фонд је регистрован у Немачкој, у оквиру албанске демократске заједнице. Међу оснивачима фонда били су махом људи који су били челници НПК и вође потоње ОВК. Фонд **Домовина зове** имао је експозитуре у 12 земаља Европе и Америке.
Девизе које је он сакупљао ишле су делом за обуку, опрему, наоружање и стране плаћенике, а делом за пропаганду и поткупљивање лобиста и утицајних група у владајућим круговима Запада. То су признале и западне владе, па су, мада касно, тек средином 1998. године, донеле одлуку о забрани тог фонда.
Неки аналитичари су процењивали да Албанци путем овог фонда, добровољних прилога, **пореза** које им су им наметнули Ругова и Букошијева **влада** и зарадом од препродаје дрога годишње на Косово пребаце од 150 до 400 милиона долара. Та бројка би могла бити много већа ако се пође од рачунице да је у свету радило више од 300.0000 косовских Албанаца и да су им били одређени минимални износи за сваку земљу понаособ, који су се кретали по од 500 до 1.000 евра за појединце, а за власнике фирми по 3.000 швајцарских франака.

Наставља се