Пише Ђорђе Јевтић
САВРЕМЕНИ албански екстремизам и тероризам, као његов најизоштренији облик, имају своју генезу у подужој историји албанског народа. Не улазећи у историјат албанског екстремистичког и бандитско-терористичког деловања у фељтону се обрађују његови искази у последњој деценији 20. века, дефинисани у имену **Ослободилачка војска Косова** и другим облицима албанског паравојног организовања, као једном од сегмената активности сепаратистичког покрета које су довела до српско албанског рата, НАТО бомбардовања Србије и увођења међународног протектората у Покрајини.
Аутор фељтона је истакнути косовски новинар и публициста Ђорђе Јевтић. Фељтон је извод из рукописа његове друге књиге **Рат за Косово и Метохију**.

СНОВИ О ВЕЛИКОЈ АЛБАНИЈИ
ПРОГОН, етничко чишћење, албанизација и разни облици насилништва и убистава су у континуитету карактерисали албански качажки-балистички и сада терористички покрет. Када нису могли јавно, албански екстремисти су деловали из илегале и по правилу увек били у дослуху са политичким барјактарима.
Савремени албански екстремизам и тероризам као његов најизоштренији облик појавио се упоредо са тежњом тога народа за аутономијом и ослобођењем од вишевековне турске окупације. Ако се не рачунају разни облици насилништва и варварстава појединаца и албанског башибозлука, које је турска власт употребљивала у прогону и исламизацији хришћанског становништва у старој Србји, албански антисрпски екстремизам се ширио упоредо са великоалбанском идејом за уједињење свих подручја у којима у већини живе Албанци. Као и у минулих готово век и по, та идеја и данас подразумева цепање делова територија држава суседних Албанији у којима је остало албанско становништво, њихово ширење разним, а пре свега насилним, средствима прогона другог, неалбанског становништва или његовом албанизацијом.
Бандитске вође као национални јунаци
У НАЦИОНАЛНО и политички недовољно акртикулисаној албанској популацији појединци, башибозлучке и бандитске групе, које су биле носиоци хајдучије према турској а потом и српској власти, некритички су прихватане и романтичарски величане као национални јунаци. Оне су често изједначаване са логичном жељом за национално и социјално ослобођење. Политичка незрелост и недостатак државотворне свести да се еманципаторска национална тежња издиференцира реално и адекванто околностима и приликама, повремено је те тежње претварала у хаотичне побуне дела албанске популације, у којима су те екстремистичке вође и групе преузимале **барјак слободе**.
НЈихово основно оружје било је ширење насиља и мржње према другим балканским народима у окружењу, као главним кривцима сопствене неслободе и нејединства. Такве групе су албанску унисоност и политичку унифицираност настојале да граде такође насилним средстивма: ширењем страха, осветништвом, убиствима и ликвидацијама неистомишљеника унутар албанског бића. Политички носиоци албанских тежњи, и сами изникли из таквог миљеа, нису могли да се издигну изван њега и да националне тежње саобразе политичким средствима, а вође насилништва и осветништва жигошу и елиминишу. Уместо тога, кокетирали су са екстремистичким барјактарима, што је за последицу имало честу појаву екстремистичких и терористичко-герилских облика организовања и понашања.

УГУШЕНА ПОБУНА 1945.
ТАКО су качачки и балистички покрет, први с краја 19. и почетком 20. века, а други средином тог столећа, добили у сепаратистичкој тежњи, с једне, и у свенационалним аспирацијама, с друге стране, искривљено романтичарску и некритичку глорификацију оружаних формација за остваривање циљева ревандикације. На тој качачко-балистичкој подлози, која је код других народа у окружењу имала изузетно негативну непријатељску конотацију, с обзиром на њену бандитско-терористичку и расистичку провенијенцију, грађена је најновија албанска побуна с краја 20. века.
Управо због њених носилаца, начина на који је наметана и средстава којима се служила, та побуна ни овога пута није имала свенародни карактер и захватила је само део албанске популације на Косову и Метохији. Та популација је, сходно свом менталитету, и овога пута чекала исход и помоћ са стране, слично као и у ранијим временима балканских преокрета и мешања интереса великих сила.
Угушена војном управом, оружана албанска побуна крајем 1944. и почетком 1945. године наставила је да се све време после ослобођења исказује кроз остатке балистичког покрета, који је за време другог светског рата био квислиншка фашистичка формација. Форме деловања биле су и политичке и оружане, односно терористичке а њихови носиоци су, не могавши да делују изнутра, углавном то чинили из подземља емиграције. Излазећи повремено на сцену и делујући, уз помоћ мањег дела већ формираног интелектуалног и студентског слоја, који је створен управо захваљујући издашној помоћи Србије и њених институција, сепаратистичке екстремистичке групе су, посебно масовним демонстрацијама 1968. и 1981. године, покушале да својој идеји дају политички ток. Када у томе нису успели, а с обзиром на испољени вандализам у демонстрацијама, поново су побегли у илегалу и из ње деловали поново екстремистичким, па и терористичким методама.

МЕТОДЕ **ЦРВЕНОГ ФРОНТА**
ТЕ групације су своју политичку филозофију темељиле на стаљинистичкој основи режима Енвера Ходже, чији су симболи били срп и чекић, књига и пушка у рукама. Саме су себе називале марксистичко лењинистичким. Међу њима најпозантија је била илегална организација **Црвени фронт**. Те групације су држале кружоке, писале прогласе и трактате са позивима на оружани устанак, растурале пропагандни материјал у којем су шириле идеју сепаратизма на Косову и у другим деловима Југославије где живе Албанци.
На Косову и Метохији су се нарочито од 1981. године догодила бројна националистичка недела која су се граничила са тероризмом, а које су изводиле или инспирисале илегалне групације, касније преточене у терористичке организације. НЈени чланови су у већини већ имали затворско искуство за таква деловања.
Крајем 1989. године, више тих група ујединило се у такозвани Народни покрет Косова (НПК), који се залагао за свенационално уједињење Албанаца у једну државу. Једну од група у тој организацији чинили су Адем Јашари, Иљаз Кодра, Јакуп Нура, Сахит Јашари, Хашим Тачи, Сами ЛЈуштаку, Фадиљ Кодра и други. Та група ће чинити основ будућих терористичких групација и организација. НЈени чланови били су укључени у анимирање и предвођење албанских демонстрација 1981. године, али и оних поводом уставних промена у Србији и покрајинама 1989. године. Неки од њих су још тада вршили нападе на српске снаге безбедности и на српско становништво. Према званичним подацима МУП Србије, само у току 1991. године догодила су се 119 напада на службена лица, од чега 23 оружана.

Наставља се